Као најмлађи Карамазов

У дворишту велелепног Капетан Мишиног здања публика ће у оквиру позоришног маратона треће сезоне „Театријума” имати прилику да се сусретне са талентованим глумцем Луком Потпарићем, и то у шест представа, од којих су неке постављене раније, а неке чекају своју премијеру на постављеним даскама „Театријума” ове сезоне.

– Од вечерњих представа играм у „Дон Жуану”, „Тесла светлопис у времену” и „Халфлајф”, а од представа за децу у „Малом принцу”, „Три прасета” и „Колико зрнаца до шаха” – каже Лука Потпарић и посебно наглашава да ће улаз за представе за најмлађе бити бесплатан.

Овај млади глумац недавно је проглашен за најбољег студента глуме у својој класи на Факултету уметности Универзитета у Приштини. Како каже свршени дипломац, признање за њега представља потврду ревносног рада током студирања.

– Ово је само један степеник напред и велики подстрек за даљи рад. Доста рада и одрицања стоји иза овог признања и сматрам да су одрицања неизбежна ако неко жели да се квалитетно бави оним што га испуњава – истакао је млади Потпарић и бруцошима поручио да пре уписивања глуме добро преиспитају себе и своје мотиве који их покрећу да се баве овим позивом.

– Када јасно знамо свој правац и циљ, а уз све то постоји велика љубав и племенита намера, немамо чега да се плашимо, тада нам остаје само оно горепоменуто: одрицање и велики рад – поручио је Потпарић будућим студентима глуме. У паузама између позоришних проба Лука је радио и на серијама „Време смрти” и „Апсолутних сто”, чије премије са нестрпљењем чека: – Ово је први пут да ће ме породица и пријатељи видети на малим екранима, за мене је то велика одговорност, праћена тремом, да ли ћу оправдати очекивања. Добио сам још понуда за снимање у наредном периоду, али о чему се ради не бих још да откривам.

О томе која га заједничка нит спаја, односно раздваја са његовим јунацима каже: – Недавно сам са другаром са Академије одиграо његов мастер рад „Браћа Карамазови”, тумачио сам улогу Аљоше, младог смиреног искушеника. Морам признати да је то прва улога за коју сам великим делом могао да црпим глумачка средства из свог хабитуса и нисам морао превише да залазим у психологију лика јер сам осећао дозу сличности. Некад ми је било необично да глумци имају неке улоге које баш желе да одиграју, али временом се и код мене пробудила слична жеља.

Овај млади глумац нам открива да му је сваки од ликова које је одиграо на свој начин био посебно драг јер се трудио да га што темељније изгради и покуша да одем „од себе”: – Издвојио бих лик Магбета од Шекспирових јунака и волео бих када би у некој наредној расподели мени припала баш та улога Магбета на некој великој позоришној сцени.