„Вагнеровци” и даље потребни Москви

Путин је „извадио нож из леђа” и сео да разговара с Пригожином. Овом накнадном сазнању претходиле су различите непроверене вести. Док се о кретању Пригожина и десетина хиљада „вагнероваца” ништа није знало и чекало се да се појаве у припремљеним камповима у Белорусији, неки страни медији су пренели да су забележени летови Пригожиновог авиона из Минска у Санкт Петербург, па у Москву и назад. Потом је постало познато да је шеф „Вагнера” одржао састанке у свом луксузном пословном центру у Петрограду, отпустио запослене, исплатио их и дао налоге за ликвидацију или продају медијске империје.

То се све догађало после војне побуне и оптужби за издају, које је Путин сликовито назвао „забијањем ножа у леђа” и никоме ништа није било јасно. Прва информација о састанку Путина с Пригожином у Кремљу 1. јула појавила се у петак у „Либерасиону”, који се позвао на изворе из западних обавештајних служби. После 11 дана ћутања портпарол Дмитриј Песков је у понедељак, у покушају контроле штете, признао да је до овог састанка заиста дошло, али 29. јуна. Кривични поступак против шефа „Вагнера” и припадника ове групе који су преко Ростова на Дону кренули ка Москви обустављен је (што је био део договора за смиривање ситуације који је изнео Александар Лукашенко), па руски председник формално није учинио ништа противзаконито. Међутим, велики део јавности изненађен је овим поступком, јер су пале и жртве, чији број није званично саопштен, а незванично се говори о 13 руских пилота.

Нажалост, то је мали део у односу на оно колико је руска држава уложила у „Вагнер” и сасвим је разумљиво да Москва нема намеру да се одрекне изузетно обучене војске која је била руска ударна песница, не само у Украјини. С друге стране, вероватно је и сам Путин знао да је барем део притужби које је Пригожин месецима износио на рачун врха Министарства одбране – донекле тачан. На том састанку се управо о томе разговарало. Дакле, док је Лукашенко наводно чекао да се сви они појаве у Минску, у четвртак, 29. јуна, у Кремљу је одржан састанак којем је присуствовало 35 људи. Изузев Путина и Пригожина, били су присутни и команданти „Вагнера” и менаџмент компаније, а са кремаљске стране шеф Националне гарде Виктор Золотов и директор руске спољне обавештајне службе Сергеј Наришкин.

Састанак је трајао скоро три сата, Путин је дао оцену деловања „Вагнера” на фронту (што је морало бити позитивно, јер им је већ захвалио по окончању борби за Бахмут) и догађаја који су се одиграли 24. јуна (што је у првим сатима назвао издајом и војном побуном). Потом је саслушао објашњења команданата и понудио им даље опције за ангажовање и даље борбене активности. Команданти су на састанку такође изнели своју верзију онога што се десило током њиховог протеста против војног врха, како су назвали свој поход ка Москви.

Према речима Пескова они су рекли да су „верне присталице и војници шефа државе и врховног команданта” и да су спремни да наставе да се боре за своју отаџбину. Ипак, на телеграм каналима се шире и објаве неких других команданата, који кажу да желе да остану у саставу „Вагнера” и под вођством истих људи: Пригожина и Дмитрија Уткина. Они, наводно, не пристају ни на једну другу опцију и спремни су, ако им услови не буду испуњени, да иду кући, што им је понуђено као опција уколико не потпишу уговоре с Министарством одбране или не оду у Белорусију.

По свему судећи, без обзира на то што руска медијска машинерија и даље ради на компромитацији Пригожинових побуда и његовог лика и дела, Кремљ ће покушати да нађе решење које ће задовољити све стране. Првенствено да отклони могућност за нове побуне, а потом и да искористи најбољу војску, како се Пригожин рекламирао.

Зато је састанак у Кремљу са политичке тачке гледишта веома користан, јер је сигурно затворио многа питања о којима се није разговарало у првим сатима преговора Лукашенка и шефа ФСБ Александра Бортникова с Пригожином, када су му дате опште безбедносне гаранције.

Детаљнијих информација о овом састанку за сада нема, али према начину на који је Песков известио о њему, јасно је да се потези вуку јако пажљиво, да се нико од „вагнероваца”, барем јавно, није покајао и да је састанак личио на размену мишљења. Пошто је јасно да је држави и даље потребна ова формација и да би њено уништавање значило губитак ресурса у које су уложене милијарде долара, вероватно је постигнут договор о начину даљег рада, а Пригожину дата понуда да задржи одређене послове који ће бити довољни да буде лојалан, али неће моћи да представљају опасност у будућности.

С друге стране, сама чињеница јавног признања Путиновог сусрета с „вагнеровцима” показује да у руској елити постоје утицајне снаге које покушавају да одрже у животу Уткинов и Пригожинов пројекат, иако су се после побуне јавили многи заговорници тезе да плаћеничка војска није иманентна руском поимању војске и одбране отаџбине. Али, не може се порећи да се барем ова једна, од још неколико плаћеничких војски, показала незаменљивом на фронту.

Јасно је да ће Пригожин платити цену својих претераних амбиција, али није искључена могућност да ће ови догађаји имати последице и по војни врх. Вероватно не одмах, јер би њихова смена била протумачена као слабост, али ће Москва, која је и до сада ротирала генерале на високим дужностима, вероватно ускоро извршити прекомпозицију. Већ се појавила вест да је начелник Генералштаба Валериј Герасимов смењен, међутим, она се показала као лажна.

На крају, може се рећи да је Путин изабрао најмање штетну опцију: губици су на самом почетку побуне сведени на минимум, Пригожин је пацификован, а држава ће лојалне „вагнеровце” задржати под својим условима. Ако су постојале снаге које су намеравале да оборе Путинов режим, сада ће бити знатно ослабљене.