Разломак испред целог броја

Слободно је рећи суочени смо са праксом која помало зачуди и узнемири, изузетно, изгледа као недолична слика.

Видимо, наиме, младе, неожењене и неудате, готово дечаке и девојчурке на вишим, високим и највишим друштвеним или партијским положајима, јамачно задацима који ишту одговорност, умеће, знање, подробну упознатост, радне резултате и етичке норме. На функцији се задеси човек без неких заслуга и уважења, за кога се до јуче није ништа знало. А јавна функција, просто, поставља пред извршиоца непостижљиве циљеве. И посебно, неиспуњење поверених задатака, повлачи законом предвиђене консеквенце, на концу, одговара на суду.

Као што знамо, ценимо некога по ономе што је створио умом и телесним напором, надахнућем и рукама; по делу, ономе што оставља утисак, у шта су уложене муке. Стојимо на становишту – све и да би желео – младом човеку недостају године живота да толико постигне.

Ван сваке сумње, здрав разум не може да оспори људску енергију, виталност, бодрост и ведрину духа. У самој ствари, омладина оличава радну активност, одважност, одлучност да се све преузме и уради, без обзира на препреке и жртве. Школовани млади свет је глава сваког друштва. Младост се изговара пуним плућима.

Узев са противне тачке гледишта, млади су синоним скорашњости и неискуства; приписује им се површно разумевање, пренаглост, лаковерност, тананост живаца. Они нису прошли кроз све школе, још нису загазили у живот, упознали бездане људске природе, срце не зна за горчину тешких искушења.   

Но гледајући кроз плот шта раде државни руководиоци и политичари, млади чезну свом снагом да и они заседну у функционерску столицу као гостинску столицу, одакле се лако не одлази. Што младом човеку не приличи.

А јавни рад, противно констатованој претпоставци – штавише о томе читамо у школским уџбеницима – има своју другу страну новчића. Нимало чедан – према томе недоличан младима. Занимање праћено несигурношћу и ризиком од сваке руке, у многим околностима, радњама које се косе са човечанским стремљењима и поштењем. Неискреност, дволичење, подилажење, махање репом, најамнички статус, атрибути су делатности која се дефинише као политика. Јавно се говори: онај ко се њоме бави ни од чега не зазире, лица је на којем нема образа.

На другој страни, мисаоност, разборитост, налажење решења и дела достојна респекта, привилегија су човека који је релативно прошао доба живота. Завршене школе, виђен свет, близина стварном животу, пролазак кроз више „прочишћавања” стављају на виши степен друштвене хијерархије. Благо стекнуто посматрањем, практичним живљењем, страдањима и патњама (животне исусовачке муке) не може се никаквом науком надоместити. Вели се „Пред седом главом устани, а поштуј лице старчево.” Или Шекспирово: „Бити зрео – то је све.”

Не пледирамо за „стареж који омета младеж”, за ужегло знање и сплетеност у мишљењу, где се угнездио старачки мир; забога, колико може да привреди онај збабани, погрбљеног хода, чича коме је место да седи поред ватре и не ради ништа?!

Чувајући се брзих уопштавања, прижељкујемо субјекта средњих и зрелих година, изнад просека и изнад његове средине и – зашто не – по изгледу млад.

Професор емеритус

Прилози објављени у рубрици „Погледи” одражавају ставове аутора, не увек и уређивачку политику листa