Последњи неутрални Мохиканци

Када су планирали „специјалну војну операцију”, стратези у Кремљу рачунали су на брз пад власти у Кијеву и претварање Украјине у велику тампон-зону која је требало да штити западне границе Русије од даљег напредовања НАТО на исток.

Москва је агресивном политиком остварила супротно: НАТО иде даље на исток, удвостручио је копнену границу са Русијом, проширио свој ваздушни простор а Балтичко море прелази у стратешки посед Запада. Војна структура НАТО ојачана је једном, а ускоро и другом савременом и добро опремљеном армијом.

Финска је ушла у НАТО. Чувајући сећање на совјетску инвазију 1939, када је изгубила десетину територије али избегла да буде окупирана, у страху од обновљене руске претње, влада у Хелсинкију одлучила је да одустане од неутралности. Када НАТО ускоро прими и 32. чланицу, неутралну Шведску, дефинитивно ће се изменити структура европске безбедности.

Неутралност је легитиман избор опредељења у међународним односима још од времена када су силе победнице над Наполеоном на Бечком конгресу 1815. овај статус доделиле Швајцарској, али много тога се од тада променило.

„Крајем Другог светског рата Москва је, као и друге силе победнице, имала негативан став према неутралности као статусу, пошто се сматрало да неутралне државе у Европи нису помогле заједничке напоре савезника да сруше Трећи рајх”, подсећа Игор Новаковић, директор истраживања београдског Центра за међународне и безбедносне послове.

Швајцарској није било дозвољено да уђе у новоосноване Уједињене нације као неутрална држава, иако је била чланица Друштва народа у међуратном периоду, па је све до 2002. била изван Светске организације.

Јачањем супарништва између СССР-а и САД на тлу Европе, Москва је почела да размишља о „санитарном кордону” према Западу. Прва линија тог одбрамбеног обруча биле су државе Варшавског уговора, другу су чиниле капиталистичке земље на границама СССР.

Финска је била прва држава која је после Другог светског рата, 1947, прихватила неутралност и све до распада СССР-а водила веома уздржану спољну и безбедносну политику. Уз традиционално неутралну Шведску створен је „нордијски баланс”. Аустрија, која је била под окупацијом савезника, самостално се одлучила да 1955. прогласи неутралност, па су се стране војске повукле.

Аустрија, Финска, Шведска, Швајцарска и Југославија – која је промовисала стварање покрета неутралних земаља, који ће се касније преименовати у покрет несврставања – чиниле су велики тампон између Истока и Запада. Тако је било све до рушења Берлинског зида 1989, распада СССР-а, престанка хладног рата и успостављања униполарног света под вођством Америке.

Са Русијом иза леђа, део бившег совјетског света почео је да размишља о неутралности. Украјина је првим Уставом предвидела будући стално неутрални статус. Молдавија је неутралност прогласила Уставом из 1994. Генерална скупштина УН потврдила је статус сталне неутралности Таџикистану.

НАТО у међувремену почиње да се шири на исток. Осам таласа проширења почело је пријемом Пољске, Мађарске и Чешке, наставило се балтичким државама 2004. и завршило Црном Гором, Северном Македонијом и коначно Финском.

Русија је све време покушавала да активира концепт неутралности као механизам сопствене одбране и очувања своје зоне утицаја. Инсистирала је да се Украјина врати у време када је Врховна рада 2010. прогласила да је земља „ван блокова”. Када у томе није успела, ослонила се на војне интервенције. Прво у Грузији, а после „наранџасте револуције” у Кијеву и у Украјини која напушта концепт неутралности и усмерава се ка НАТО и Европској унији, што је записано у новом Уставу.

Москва подршку неутралности види као начин да блокира проширење НАТО. Многи сматрају да је Србија своју магловиту војну неутралност 2007. прогласила у складу са инструкцијама из Москве, да је то био део цене за руску подршку око Косова.

Досадашњи ток рата у Украјини променио је односе снага у корист Запада. Неће Финска са армијом од 23.000 људи – мање од полицијских снага Њујорка – битније утицати на развој догађаја на украјинским фронтовима, али отвара важно геостратешко питање: колико је одржив концепт неутралности.

Улазак две скандинавске земље у НАТО оставља Европу са пет неутралних држава: Аустрија, Ирска, Кипар, Малта и Швајцарска. Ирска тврди да је војно, ако не и политички неутрална, али је већ предвиђена за обуку украјинских војника. Аустрија и Малта инсистирају да су војно неутралне али не и „неутралне око вредности”. Све три земље су де факто сопствену обрану повериле НАТО. Швајцарска истиче да је неутрална и војно и политички, али се придружила западним санкцијама Русији и разматра да допусти да њена муниција буде реекспортована за Украјину.

Да ли се руши доктрина неутралности и колико је тај концепт одржив у савременом свету? Очување неутралног статуса постаје све мање важно јер те државе више немају значај какав су имале у време хладног рата када су биле од користи и Истоку и Западу. Данас велике силе све мање поштују неутралност, а те земље и Исток и Запад појачано притискају борећи се за утицај. У Европској унији неутралци постају препрека у напорима да ЕУ развија заједничку одбрамбену политику и јача безбедност чији је гарант НАТО.

Поборници неутралности и даље тврде да су корисни и да су кроз историју служили као тампон-зоне или дипломатски посредници, али руска инвазија је показала да су државе ван великих савезништава рањивије.

Војна неутралност има све мање смисла. Мале земље могу да имају опремљене армије, али шта је то у димензијама савременог ратовања држава које стотине милијарди долара троше на координацију снага на копну, мору, ваздуху, у космосу, или за сајбер-ратовање?

Посматрано из дипломатске и војне перспективе, неутралност Аустрије, Ирске и Малте постаје све проблематичнија – по њих. Швајцарска је други случај јер има снажну и добро опремљену армију. Подсећа на Србију која упорно повећава издатке за одбрану да би одржала своју самопрокламовану војну неутралност која, за разлику од четири европске државе, није међународно верификована.

Кључна земља која је требало да буде неутрална јесте Украјина где се потврђује да стратези у Кремљу нису у стању да свој утицај ван граница Русије обезбеде кроз активну политику, економске токове, масовну културу... Владимир Путин показује да суштински не разуме шта нагони државе Европе да траже окриље НАТО. Зато Русија остаје ослоњена на силу, притиске, субверзивна дејства. Пред таквим претњама су Финска и Шведска одлучиле да после деценија напусте неутралност.