„НАТО језеро” дели Путина и Ердогана

Улазак Шведске у НАТО биће још једна главобоља за Русију, а сагласност Турске, која је најавила „зелено светло” – само је једно у низу изненађења у односима Москве и Анкаре. Ипак, ово питање је на дневном реду већ дуже од годину дана, па међу политичким аналитичарима у Турској и Русији има оних који сматрају да је неизвесно да ли ће Ердоган на крају заиста и одобрити улазак још једне балтичке земље у западну војну алијансу. Мађарски премијер Виктор Орбан рекао је да његова земља свакако неће бити једина држава која се томе противи.

После изненадне најаве о сагласности Анкаре, Си-Ен-Ен Турк је известио да ће турски парламент ратификовати одлуку о приступању Шведске НАТО-у пре 21. јула, што значи по убрзаној процедури, пре летње паузе. Други турски извори, међутим, објављују да турска власт нема разлога да жури и да ће се ово питање наћи на дневном реду тек половином септембра, а до тада ће се видети колико је Ердоган задовољан оним што му је администрација Џозефа Бајдена понудила, какве су гаранције и да ли се обећања спроводе.

После испоручивања команданата „Азова” Украјини, Ердоган је јуче рекао да је с Москвом разјаснио све у вези с тим. Што се тиче „житног споразума”, турски председник очекује да се пре 17. јула, кад он истиче, чује с руским колегом Владимиром Путином. Портпарол Кремља каже да разговор није планиран, али да се може организовати уколико је потребно. Све у свему, Ердоган има много шта да објашњава Путину и није извесно како би то могло да се одвија. Ако заиста мисли да ратификује придруживање Шведске НАТО-у – питање је како у том случају може да надокнади штету Москви.

У протеклих годину дана западни медији су, говорећи о уласку Финске и Шведске у НАТО, већ уобичајили да Балтичко море називају „НАТО језером”. Придруживањем ове две земље алијанси био би пресечен витални морски пут који повезује Санкт Петербург с енклавом Калињинград. И пре почетка рата у Украјини и захтева ове две државе у мају прошле године, НАТО је континуирано повећавао контролу над Балтичким морем, кључном поморском капијом за руску флоту која има базе у близини Санкт Петербурга и у Калињинграду. Подсећања ради, током хладног рата само су Данска и Немачка, на крајњем западном ободу Балтика, биле у овом војном савезу. Уласком Пољске у НАТО 1999. и три балтичке републике Литваније, Летоније и Естоније, 2004. године, већи део јужне обале мора стављен је под контролу алијансе.

Финска и Шведска у НАТО-у затвориће море са севера, остављајући Русији ограничен приступ. На шведском острву Готланд, које је место за одмор богатих Швеђана, а налази се преко пута Калињинграда, претвореног у ракетну базу – убрзано се продају виле. Они знају да проширењем НАТО-а на „њихово” острво поседи нису више безбедни због могуће руске реакције „искандерима” из Калињинграда. Одатле могу да погоде не само Готланд, него и Берлин. Изузев тога, Шведска, Финска и Пољска заједно су у стању да затворе трговинске коридоре, посебно из велике луке Санкт Петербург.

За чланице западног војног савеза приступ шведским и финским лукама и аеродромима, без обзира на то што их Стокхолм и Хелсинки сигурно не би изневерили, ипак би био барем под малим знаком питања. Њихов улазак значи и проширење присуства НАТО-а на Арктику, који је од стратешког значаја за Кину и Русију и у последње време се наводи као могуће ново жариште сукоба.

Шведска је последњи доказ да се заиста, како наглашавају руски званичници, није Русија кретала према западу, него НАТО ка њеним границама. Али сада ће Москва на неки начин морати и да реагује.

С друге стране, чак и да Ердоган настави да „отеже” с одлуком, САД и европске државе предузеће казнене мере. Публициста Симор Херш тврди да је Бајден обећао званичној Анкари кредит у вредности између 11 и 13 милијарди долара, који јој је неопходан у тешкој финансијској ситуацији. Али поента за Турску није само у новцу, већ и у легитимности и поузданости Анкаре као чланице алијансе. На списку су и даље блокирање уласка Турске у Европску унију; одбијање испоруке америчких ловаца Ф-16, поготово што је Конгрес САД већ против овог договора; заустављање пројеката модернизације турске војске и стварање економских проблема у односима Анкаре с Вашингтоном и Бриселом.

Ердоган је победио на председничким изборима, али његова победа неће имати позитиван ефекат на економију земље. Вредност турске лире наставља да пада, а он треба да умири свој народ, а не да гура Турску у конфронтацију с Европом и Америком. Не жели ни да ризикује своју везу с Путином, али цена противљења чланству Шведске била је веома висока. Ово ће, дакле, бити озбиљан тест за Ердогана. Али још много озбиљнији за Путина.