Ваздушна лука и за летеће џинове

Два „мига 29” полако су се, тог врелог јулског преподнева, спуштала и приближавала почетку писте Војног аеродрома „Пуковник-пилот Миленко Павловић” у Батајници. Док су били ниско над пистом, у складу са процедуром, прво је слетео пратилац а секунду-две касније и први авион. Отворили су се кочиони падобрани и када су моћне летелице успориле, кренуле су према стајанци где их је чекало бројно техничко особље.

Нешто пре њих на исту писту слетеле су и две клипне „утве 75” које су пилоти припремали за такозвано селективно летење, последњу препреку пред почетак школовања младих који желе да се придруже строју летача Ратног ваздухопловства и противваздухопловне одбране Војске Србије. Слетања поменутих авиона су уз кабину Покретне контроле лета, мобилне кабине постављене уз писту, пратила двојица официра који су оцењивали вештину својих колега.

Аеродром у Батајници је један од најпознатијих војних објеката у Србији, на њему се често одржавају разни прикази и манифестације. Али, истовремено, мимо тих збивања, о „другом београдском аеродрому” се не говори тако често, а понајмање о свакодневици овог војног колектива.

Тим поводом екипа „Политике” посетила је овај војни објекат, а домаћин нам је био пуковник Милан Еленков, који однедавно обавља дужност команданта 204. ваздухопловне бригаде, која обједињава авијацијске и хеликоптерске јединице које су овде стациониране, такође и ваздухопловно-техничко особље па и дивизион за противваздухопловна дејства. Међу њима је широј јавности свакако најпознатија 101. ловачко авијацијска ескадрила у којој су модернизовани надзвучни ловци „миг 29”, а на једном од њих је баш уочи нашег доласка лет обавио и пуковник Еленков. Командант је у летачком комбинезону и док разговарамо сведоци смо, за посматраче са стране, неочекивано велике летачке активности на аеродрому. Полећу хеликоптери „газела” и Ми-17, а ускоро се у небо поново диже пар „мигова 29”, у међувремену напуњених горивом и припремљених за лет, али су сада у кокпитима двојица других пилота. Непрекидно се кроз „папире” припремају летови за наредне дане.

– Може се рећи да сада има дана када се потроши више горива него што је пре десетак година цела бригада трошила за месец дана. То говори о јасном опредељењу државе да се улаже у РВ и ПВО – каже пуковник Еленков.

Стална обука је свакодневица за ове ваздухопловце, укључујући и оне најискусније међу њима.

– Посебна пажња у јединици се посвећује обуци кадета-пилота и обуци младих пилота по наставном плану и програму Војне академије, као и селекције кандидата за Војну академију – објашњава Еленков.

И док обилазимо аеродром, то се и дешава – стајанком рулају и са писте полећу и на њу слећу школско-тренажни авиони типа „ласта”, двоседи клипни авион, производ панчевачке „Утве” и понос домаће одбрамбене индустрије.

– Морамо бити свесни величине и значаја ове јединице као највећег аеродрома у Србији, јединог са три писте, две бетонске плус једна травната. У складу са тим су и наши други задаци попут прихвата многобројних посета страних највиших државних и војних руководилаца и делегација, страних и домаћих ваздухоплова и разних транспортних летова – објашњава Еленков.

Управо због поменутог путничког саобраћаја, овај аеродром има и мали терминал и одговарајући салон, реч је о приземној згради у којој постоји чак и шалтер за пасошку контролу. Те и царинске послове обавља тим који по потреби овде долази са Аеродрома „Никола Тесла”. Пасошка контрола обавља се и када страни војници долазе на вежбе или заједничке обуке, као и када наши одавде одлазе у иностранство.

Понекад слећу велике летелице, попут америчког летећег танкера и транспортног авиона КЦ-135, па је у тим случајевима потребно организовати додатну логистику као што су високе степенице за излазак из авиона и друга средства. Долазили су и кинески транспортни авиони Y-20, руски Ил-76 и Ан-124, који је и највећи авион који је слетео на овај аеродром. За тог ваздухопловног џина било је неопходно обезбедити посебна вучна средства како би могао да се, условно речено, у месту окрене на стајанци.

Скоро све од наоружања и опреме, купљених ових година за потребе ВС, стигло је преко овог аеродрома. И историјски гледано, најмодернија средства стизала су прво у ову базу отворену 1952. године и то за потребе њених јединица. Тих првих година то су били амерички авиони Ф-84 „тандерџет” и Ф-86 „сејбр”, први југословенски млазни ловци. Шездесетих година стигли су „мигови 21” и пристизали су у све модернијим верзијама током две деценије. И први „мигови 29” су стигли овде 1987. године, као и пре неколико година авиони истог типа из Русије и Белорусије који су модернизовани и сада су, по многима, најјача су ескадрила те врсте у региону.

Хероји који су бранили Србију нису заборављени

Аеродром у Батајници носи име пуковника Миленка Павловића који је погинуо у ваздушној борби 4. маја 1999. године бранећи земљу током НАТО агресије. Пуковник Еленков није лично познавао Павловића, али је као тада млади официр наравно добро знао ко је он. И наш саговорник је ветеран, службовао је у Приштини и пилотирао „мигом 21” на борбеним задацима током оружаних сукоба на Космету 1998. године, а саму НАТО агресију је провео на приштинском аеродрому „Слатина” изложеном сталним нападима.

„Ми смо следбеници херојског 6. ловачког пука, који је бранио Београд на почетку Другог светског рата, и 204. ловачког авијацијског пука који је бранио земљу у време НАТО агресије, као и Прве српске ескадриле из времена балканских и Првог светског рата, Држимо до тих традиција”, каже Еленков.

Командант данашње 204. ваздухопловне бригаде је, што се тиче постдипломских школовања и усавршавања, завршио Ваздухопловно штабни колеџ у Монтгомерију у Алабами (САД), магистарски рад је одбранио на Саобраћајном факултету Универзитета у Београду, а завршио је и Генералштабно усавршавање у школи националне одбране Војне академије.