Европа ће морати сама о себи да брине

Европа је дуги низ година, тачније још од окончања Првог светског рата, била уљуљкана у схватању да има моћног покровитеља – САД – искључиво на својој страни. И имала га је. Поменуте околности користила је штедро, и искључиво у сопствену корист. Паре које је требало улагати у безбедност, осигурање контаката с бившим колонијама и одржање утицаја у истим, одлазиле су у потрошњу, подизање животног стандарда становништва у метрополама, луксуз…

Рачуница је била проста: НАТО је увек био ту да на себе преузме посао одбране од сваке могуће спољне претње, пре свега оне са стране Совјетског Савеза, а потом и Русије, па ако затреба и да повећа територију Европске уније, све зарад „ширења демократије”. Наравно, и ту је посебну улогу требало да одигра главни финансијер – Америка.

Али околности су се промениле. У Вашингтону су схватили да војни фокус више не могу да држе на Русији. Далеко већа претња постала је Кина, са Северном Корејом као саиграчем. Такође, неуспех у Украјини показао је Американцима да не могу много да рачунају на Европљане (сем донекле на Велику Британију), чак и кад се битка води на њиховом терену. Мало је рећи да НАТО још функционише само захваљујући западном хегемону. Уосталом, стварање новог војног савеза – Аустралија, Велика Британија, САД – оријентисаног превасходно на подручје тзв. Далеког истока, сведочи да је Европа помало препуштена самој себи. А последице ове промене већ су видљиве.

На све поменуто европску породицу муче и унутрашњи проблеми. Посебно кад је реч о судбини земаља које су некада припадале тзв. Источном блоку. Наиме, и поред жеља и обећања, ниједна од поменутих чланица није ни приближно остварила животни стандард какав је у земљама које су у унији од њеног настанка. Штавише, према званичним подацима, поједине земље, попут Хрватске и још неких, до сада би оствариле већи економски раст да су остале ван ЕУ. Такође, Пољска је испод доминације Москве једноставно прешла под доминацију Вашингтона, а да притом никад није остварила ону самосталност коју је имала пред немачку и совјетску агресију 1939.

Дошло је изгледа време да Европа почне сама о себи да брине. А то значи да би глас Бугарске, Румуније, Естоније… требало да се чује једнако као глас Немачке или Француске. „Нешенел интерест” пише: „Хегемонија Запада неумитно слаби. Супарништво с Истоком помера скалу на тасу моћи и снаге ова два пола биће ускоро сасвим изједначене. ЕУ све мање може да учествује у том надметању. Свет клизи ка мултиполарности и неопходно је на то бити спреман.”

Мађарска и друге централноевропске државе све више страхују од пада способности Европе као заједнице да се равноправно носи с изазовима руско-америчке и кинеско-америчке конфронтације. Све више Европљана онеспокојено је чињеницом да се у идеолошке спорове улаже превише енергије, што за последицу има слабљење међусобне сарадње и способности континента да се носи с изазовима садашњости.

А управо јака и стабилна Европа, способна да на себе преузме изазове с истока, потребна је Америци као стратешки савезник. Тако је замишљен и НАТО и то је био основни покретач да се у алијансу касније приме земље које су некад биле сфера утицаја СССР-а. Ипак, оно што данас видимо у великој мери не одговара зацртаним плановима.

Остали, већи део света, схватио је промену пре западних политичара. Неоптерећен шемама и правилима којима су се водиле САД у периоду „преузимања света под своје”, понудио је другачија правила. Свакако таква која би онемогућила пресудну доминацију само једне силе. Нови савези, засновани једнако на заједничким и појединачним интересима, различитостима економских нивоа и историјским и културним специфичностима, показују да свако у свету може данас да нађе своје место.

Исход рата у Украјини требало би да покаже и како ће Европа убудуће бити компонована. Једноставан и самовољан излазак из заједнице, попут оног који је учинила Велика Британија, свакако није решење. Сем тога, евентуални распад тешко би погодио оне који су се европској породици тек прикључили. То би свакако изазвало велико незадовољство поменутих, па можда и нове локалне ратове, избегнуте управом сагињањем главе при преласку прага ЕУ.

А позива на стварање нове ЕУ, или барем на њено прекомпоновање, све је више. Да ли је решење у формирању мањих заједница, интересно конкретније повезаних, поготово у сфери безбедности, с компатибилнијим привредама, историјском и културном повезаношћу народа, па и религијском… али свакако ослобођеним од утицаја САД, остаје да се види. Било би то својеврсно – јединство у различитостима.