Evropa će morati sama o sebi da brine

Evropa je dugi niz godina, tačnije još od okončanja Prvog svetskog rata, bila uljuljkana u shvatanju da ima moćnog pokrovitelja – SAD – isključivo na svojoj strani. I imala ga je. Pomenute okolnosti koristila je štedro, i isključivo u sopstvenu korist. Pare koje je trebalo ulagati u bezbednost, osiguranje kontakata s bivšim kolonijama i održanje uticaja u istim, odlazile su u potrošnju, podizanje životnog standarda stanovništva u metropolama, luksuz…

Računica je bila prosta: NATO je uvek bio tu da na sebe preuzme posao odbrane od svake moguće spoljne pretnje, pre svega one sa strane Sovjetskog Saveza, a potom i Rusije, pa ako zatreba i da poveća teritoriju Evropske unije, sve zarad „širenja demokratije”. Naravno, i tu je posebnu ulogu trebalo da odigra glavni finansijer – Amerika.

Ali okolnosti su se promenile. U Vašingtonu su shvatili da vojni fokus više ne mogu da drže na Rusiji. Daleko veća pretnja postala je Kina, sa Severnom Korejom kao saigračem. Takođe, neuspeh u Ukrajini pokazao je Amerikancima da ne mogu mnogo da računaju na Evropljane (sem donekle na Veliku Britaniju), čak i kad se bitka vodi na njihovom terenu. Malo je reći da NATO još funkcioniše samo zahvaljujući zapadnom hegemonu. Uostalom, stvaranje novog vojnog saveza – Australija, Velika Britanija, SAD – orijentisanog prevashodno na područje tzv. Dalekog istoka, svedoči da je Evropa pomalo prepuštena samoj sebi. A posledice ove promene već su vidljive.

Na sve pomenuto evropsku porodicu muče i unutrašnji problemi. Posebno kad je reč o sudbini zemalja koje su nekada pripadale tzv. Istočnom bloku. Naime, i pored želja i obećanja, nijedna od pomenutih članica nije ni približno ostvarila životni standard kakav je u zemljama koje su u uniji od njenog nastanka. Štaviše, prema zvaničnim podacima, pojedine zemlje, poput Hrvatske i još nekih, do sada bi ostvarile veći ekonomski rast da su ostale van EU. Takođe, Poljska je ispod dominacije Moskve jednostavno prešla pod dominaciju Vašingtona, a da pritom nikad nije ostvarila onu samostalnost koju je imala pred nemačku i sovjetsku agresiju 1939.

Došlo je izgleda vreme da Evropa počne sama o sebi da brine. A to znači da bi glas Bugarske, Rumunije, Estonije… trebalo da se čuje jednako kao glas Nemačke ili Francuske. „Nešenel interest” piše: „Hegemonija Zapada neumitno slabi. Suparništvo s Istokom pomera skalu na tasu moći i snage ova dva pola biće uskoro sasvim izjednačene. EU sve manje može da učestvuje u tom nadmetanju. Svet klizi ka multipolarnosti i neophodno je na to biti spreman.”

Mađarska i druge centralnoevropske države sve više strahuju od pada sposobnosti Evrope kao zajednice da se ravnopravno nosi s izazovima rusko-američke i kinesko-američke konfrontacije. Sve više Evropljana onespokojeno je činjenicom da se u ideološke sporove ulaže previše energije, što za posledicu ima slabljenje međusobne saradnje i sposobnosti kontinenta da se nosi s izazovima sadašnjosti.

A upravo jaka i stabilna Evropa, sposobna da na sebe preuzme izazove s istoka, potrebna je Americi kao strateški saveznik. Tako je zamišljen i NATO i to je bio osnovni pokretač da se u alijansu kasnije prime zemlje koje su nekad bile sfera uticaja SSSR-a. Ipak, ono što danas vidimo u velikoj meri ne odgovara zacrtanim planovima.

Ostali, veći deo sveta, shvatio je promenu pre zapadnih političara. Neopterećen šemama i pravilima kojima su se vodile SAD u periodu „preuzimanja sveta pod svoje”, ponudio je drugačija pravila. Svakako takva koja bi onemogućila presudnu dominaciju samo jedne sile. Novi savezi, zasnovani jednako na zajedničkim i pojedinačnim interesima, različitostima ekonomskih nivoa i istorijskim i kulturnim specifičnostima, pokazuju da svako u svetu može danas da nađe svoje mesto.

Ishod rata u Ukrajini trebalo bi da pokaže i kako će Evropa ubuduće biti komponovana. Jednostavan i samovoljan izlazak iz zajednice, poput onog koji je učinila Velika Britanija, svakako nije rešenje. Sem toga, eventualni raspad teško bi pogodio one koji su se evropskoj porodici tek priključili. To bi svakako izazvalo veliko nezadovoljstvo pomenutih, pa možda i nove lokalne ratove, izbegnute upravom saginjanjem glave pri prelasku praga EU.

A poziva na stvaranje nove EU, ili barem na njeno prekomponovanje, sve je više. Da li je rešenje u formiranju manjih zajednica, interesno konkretnije povezanih, pogotovo u sferi bezbednosti, s kompatibilnijim privredama, istorijskom i kulturnom povezanošću naroda, pa i religijskom… ali svakako oslobođenim od uticaja SAD, ostaje da se vidi. Bilo bi to svojevrsno – jedinstvo u različitostima.