Вучићев маневар одлагања

Сведоци смо да је више пута најављено па затим одложено оснивање Вучићевог Покрета за државу доживело још једно одлагање. Овог пута, уместо за крај јуна, на Видовдан, формални почетак рада заказан је за септембар. Разлози за ово кашњење крију се, пре свега, у турбулентним друштвеним приликама након двоструког масовног убиства у Београду и Младеновцу. Као одговор, избиле су највеће демонстрације од свргавања Милошевића 2000. године, усталивши се временом у редовне протестне шетње грађана под слоганом „Србија против насиља”, које улазе, ево, већ у трећи месец.

Показало се да је власт затечена подједнако масакром као и реакцијом друштва, услед чега јој је требало поприлично времена да схвати како уобичајене противмере не дају резултата. Није помогло ни организовање државног противмитинга „Србија наде”, као ни прозивање лидера опозиције у својству дежурних криваца. Овог пута протести су отишли корак даље: прерасли су у јасно исказану жељу грађана за нужном демократизацијом друштва.

Истрајност и бројност учесника не остављају ниуколико места сумњи да је само друштво увидело неопходност неког вида дубинске трансформације. Након почетног шока, гневни грађани су одговорност за културу насиља у друштву приписали владајућој СНС, у првом реду због улоге медија под непосредном контролом ове странке (Пинк и Хепи). Затражено је да им се одузме национална фреквенција, уз захтев за оставком министра унутрашњих послова и руководећег човека обавештајних служби. Неадекватан одговор власти није био неочекиван, јер би, у супротном, за почетак морала да призна и свој удео одговорности. Између осталог, та неадекватност огледа се и у чињеници да је, према подацима Отвореног парламента, управо у време оптужби за промовисање насиља и говора мржње, за само десет дана скупштинског заседања реч „лешинар” изговорена 57 пута.

Одлагање „Покрета за опстанак и напредак Србије”, како је Покрет за државу својевремено најављен, опозиција је дочекала са злурадим задовољством, као потврду сопствене тезе о слабљењу Вучићеве моћи, мада би оснивање поменутог покрета у овом специфичном тренутку највише наштетило самом Вучићу. Још у време када је најављен (јесен прошле године), чула су се тумачења како би тај нови, свеобухватни покрет могао послужити као тоталитарна батина против политичких неистомишљеника, додатно средство у апсолутизацији Вучићеве моћи, укратко, као увод у тоталитаризам. Што би се могло основано тврдити да је покрет и званично отпочео с радом управо сада, у јеку грађанских демонстрација, пошто би то представљало отворено ругање позиву на дијалог, за којим ово друштво просто вапи.

У време када је покрет био најављен, сви показатељи Вучићеве власти стајали су високо у горњем делу табеле. Подршка и лична популарност Вучића стајала је далеко изнад рејтинга странке на чијем челу стоји, те је маневар око формирања новог покрета имао превасходни циљ да Вучића ослободи баласта лоших резултата СНС-а и корупционашких репова појединих виђенијих чланова СНС-а. Измештањем моћи Вучић је рачунао на симболично ребрендирање сопственог положаја, где би се уједно дистанцирао од СНС-а и учврстио своје лидерство.

У мају, након масовних убистава и избијања грађанских протеста, ствари су се окренуле наглавце: легитимитет власти доведен је у питање будући да велики део грађана захтева друштвени дијалог и промене. У тим околностима оснивање Покрета за државу значило би отварање још једног фронта, овог пута са грађанским друштвом. А фронт конфронтације председника Вучића је у овом тренутку уистину више него широк: десничари и СПЦ га чекају по питању Косова, сопствена странка (СНС) га све више оптерећује, ЕУ и САД званичници га све више притискају због неиспуњених обећања око Бриселског и Охридског споразума. Уличне демонстрације су ту као додатни отежавајући фактор, пошто оне, по себи, не мењају превише, али захтевају свеједно некакав политички договор и дијалог. (Борис Буден у недавном интервјуу наводи: „Српска ’улица’ није покренула никакав битни заокрет у политичком животу Србије и није ни на који начин помакнула, а камоли темељно изменила идеолошке координате унутар којих се тај живот одвија.”)

Избор пред председником Вучићем није нимало лак. Окрене ли се десници, СПЦ и популистичким мерама, ти исти савезници гледаће да га сруше првом приликом (по питању Косова). Окрене ли се СНС-у, пад рејтинга његове матичне странке нужно ће повући наниже и његову популарност. Колико год можда звучало парадоксално, најбољи избор за њега у овом тренутку било би убрзано испуњавање обавеза из Бриселског и Охридског споразума (уз отварање друштвеног дијалога), односно регулисање односа са Косовом и Метохијом у најширем спектру практичних питања ради суштинског побољшања живота људи у тзв. „јужној српској покрајини”. То би подржали сви битни фактори, Запад понајпре, а та подршка зацело би значила много више и од уличних протеста и од унутарстраначке борбе за власт.

Есејиста и преводилац