Људска права на Балкану

На маргинама краја „хладног рата”, политичке елите бивших југословенских република показале су неспособност да своје народе воде кроз нове врсте изазова. Бежећи од сопствене неспособности ка сопственој користи - окренуле су се рату. Хиљаде људи је убијено, стотине хиљада изгубило је домове и напустило подручја која су вековима насељавали. Многи, међутим, иако утекли из „бурета барута”, нису трајно успели да побегну од „балканске” судбине. Многи су и враћени у земље порекла, где ће се поново сусрести с истим претњама због којих су једном отишли. Свака већа политичка криза подсети нас да ратови на Балкану нису престали јер су окончани, већ зато што су, каже професор Мирослав Хаџић, били са стране „забрањени”, а та забрана још увек захтева спољашњу силу да је спроводи.

Подсетимо се и да су све земље са Балканског полуострва изузев Грчке до деведесетих година прошлог века биле социјалистичке. У неким земљама социјализам је наметан и одржаван споља, али у већем делу „старе” Југославије он је имао аутентичан карактер. Иако далеко од савршеног, када се гледа кроз лупу модерних стандарда људских права, пре свега из визура политичких и грађанских права, тај систем је имао бар један квалитет – био је систем и као такав обезбеђивао разуман степен предвидљивости.

Кад се социјалистички поредак заснован на идеологији урушио, нису га све земље на Балкану брзо замениле новим, заснованим на демократским вредностима. Демократска транзиција је у неким балканским земљама одложена, а у неким - можда и превише вештачки убрзана. Као један од резултата десио се вакуум – стање збуњености обележено недостатком широко прихваћених друштвених вредности и примењених правних норми. То је, између осталог, довело до великих колебања у остваривању и заштити људских и мањинских слобода и права.

Шта се намеће као приоритет заштите и унапређења људских права на Балкану, а пре свега у Србији данас?

Заштита и промоција мањинских права: Ово је критично питање са становишта људских права, као и људске безбедности, ако се то двоје уопште на овом простору може раздвојити;

Заштита слободе кретања: Ако се људи не могу слободно кретати земљом због основаног страха за сопствену безбедност, тада не могу ни остваривати право на рад, образовање, заштиту здравља, да не спомињемо слободу окупљања и друга грађанска и политичка права. Таква ситуација, посебно када траје годинама, апсолутно је неспојива са демократијом;

Омогућавање избеглицама и интерно расељеним лицима да остваре право на повратак кућама и безбедан живот, а у међувремену, осигурање достојанствених услова живота: Ово питање је кључно за људска права и правду. Неостваривање овог приоритета баца сенку на могућност да се уопште исправи било које почињено зло;

Поштовање економских и социјалних права: Овим се тежи исправљању аномалија и „споредних ефеката” транзиције, који озбиљно угрожавају начела правичности, солидарности и хуманизма, што су нека од основа модерне демократске државе;

Борба за једнаке могућности, посебно за принцип родне равноправности и сузбијање насиља према женама; побољшање животних услова Рома; унапређење квалитета живота особа са инвалидитетом; заштита и промоција права детета – ове теме провлаче се кроз све остале и тичу се неких од најдубље укорењених дискриминација;

Борба против корупције и увођење реда и одговорности у рад управе: Нема те балканске привреде која може попунити рупе које је корупција способна да направи у рањивом транзиционом друштву. Корупција и самовоља власти спречавају свако идентификовање грађана са влашћу и своде људска права на теоријски концепт у чију практичну вредност грађани не верују;

Установљавање и/или оснаживање независног и ефикасног судства услов је за спровођење осталих приоритета. Без ефикасне судске заштите права, остали, суптилнији демократски механизми недовољни су и немоћни да се изборе са неправдом;

Заштита и подршка организацијама и активистима у области људских права. Залагање за људска права готово никада није једноставан, а у послератним и транзиционим условима може бити и опасан посао. Не само што прекршиоци људских права имају врло снажан интерес да запуше уста активистима људских права, већ би и новим, демократским владама „националног јединства” често било лакше без „фах-идиотизма”, како је бескомпромисно инсистирање НВО на људским правима једном сликовито (треба ли рећи – у позитивном смислу) описао хрватски професор Жарко Пуховски. Слобода и безбедност активиста за људска права, који најчешће не говоре оно што би власт, а у послератним условима и велики број грађана желели да чују, од суштинског је значаја за демократију, а тиме и за јачање концепта људских права на националном, регионалном и глобалном нивоу.

Заштитник грађана