Зашто први бостан нема сласт

Банатски Брестовац – Много кише претходних месеци, а онда и много сунца, другим речима неповољни временски услови, проредили су овогодишњи род лубеница на јужнобанатским пољима. Тако прилике на терену описују банатскобрестовачки повртари, а узгој овог поврћа, које ми зовемо воће, именују као једначину са много непознатих.

„Први бостан је подбацио, а проблем је што нема сласт. Многи мисле: па било је кише да се лубеница налије водом, а онда и сунца да лепо сазри и добије слаткоћу, али није тако. Лубеница је тропска биљка која тражи сунце, високу температуру, а тога, када је требало, није било. Сада јој ми дајемо воду, али то није довољно. Све је било обрнуто ове сезоне. Лубенице су чекале сунце на њиви, морали смо да их скидамо, али су лошијег квалитета и ми смо свесни тога. Сада полако доспева нова тура, па се надамо бољем”, каже за „Политику” Јованка Мандиловић, чије газдинство се две деценије бави узгојем диња и лубеница у јужном селу панчевачког атара.

Уз споран квалитет произвођачи се жале и на драстично умањен први род, што је и разлог за тренутно високу цену. Бостаџије кажу, цена је солидна и још се држи између 50 и 70 динара за килограм, пре свега због око 30 посто смањене понуде у односу на прошлу годину, док је  интересовање купаца велико.

„Муж је на пијаци, а ја сам уз пут за тезгом, јер људи више воле да купе лубеницу на њиви, сигурни да је свежа. Продаја иде, али се буне због цене, јер  добра лубеница мора да има бар шест, седам килограма, што кушта више од 500 динара. Многима је то скупо, а ми балансирамо између мањег рода и поскупљења производње. Мислим да ћемо једва да се покријемо, а уз нешто другог поврћа за кућну употребу, бавимо се само бостаном”, напомиње наша саговорница из Банатског Брестовца.

Из разговара следи и листа невоља која прати ову грану повртарства и чини је, из године у годину све скупљом. Клима се помера ка тропској, па је неопходан систем заливања „кап по кап” који Мандиловићи пуштају свака три до четири дана. Штету им праве и напади врана које буше заливне системе, па су до сада већ морали да замене скоро половину од 2000 метара капаљки и спојница, што није само финансијска штета, већ и велики посао.

„Копање бунара је такође трошак од неколико стотина евра, али је зато вода, коју редовно контролишемо добра, јер долази са велике дубине и пролази кроз песак који је филтрира. Превентивно иде прскање против пламењаче, а уреа је исто скупа. Ту је и трошак за семе и фолију, пумпе раде на бензин, трактором треба стићи у њиву”, вајка се Јованка Мандиловић и додаје да ће  их ова „нова клима” приморати да се делом преоријентишу на исплативије и мање ризичне културе.