Изазовна поетика „Шоукејса”

У оквиру 42. Битефа театролог Ана Тасић потписала је селекцију „Шоукејса”, традиционалног пратећег програма који окупља домаће представе и почиње сутра. Сматрајући да је ове године у оквирима позоришне продукције у Србији било неколико уметнички значајних представа, које се могу дефинисати као постдрамске, желела је да баш оне буду у фокусу овогодишњег „Шоукејса”.Ана Тасић је, иначе, и позоришни критичар „Политике”, сарадник на Факултету драмских уметности у Београду, на предмету Историја светског позоришта и драме. Магистрирала је из области театрологије, а тренутно пише докторску дисертацију на тему „Утицај и употреба електронских медија у постдрамском позоришту”.

Трагајући за поднасловом овогодишњег „Шоукејса” пошли сте од Леманове дефиниције постдрамског позоришта, која га одређује као позориште с оне стране драме. Чиме правдате поднаслов, сада већ традиционалног, пратећег програма Битефа „Она страна драме”?

У почетку, када сам размишљала о ширем избору представа које би могле да се нађу на програму овогодишњег „Шоукејса” – а било их је десетак – издвојила се одредница постдрамски театар коју су сами аутори користили у експликацијама. У ширем избору, осим пет представа које се налазе на програму „Шоукејса”, биле су још представе „Мушка ствар” редитеља Милоша Лолића, „Лице од стакла” Ање Суше, „Европа/Рио Бар” Бојана Ђорђева, „Невиност” Дејана Мијача. Већина њих има елементе постдрамског израза. Сматрајући, дакле, важним то што је постдрамски театар уведен у нашу праксу, желела сам да то буде у првом плану овогодишњег „Шоукејса” па је и програм насловљен као парафраза Леманове дефиниције постдрамског позоришта.

Селекцију „Шоукејса” чине занимљиви, оригинални, специфични позоришни рукописи: представе „Жена бомба” и „Urbi et orbi” стриктно припадају пољу постдрамског театра, „Путујуће позориште Шопаловић” и „Правила лепог понашања у модерном друштву” истражују суштину драме, док остварење „Сабирни центар” припада пољу традиционалног драмског театра. Који је заједнички именитељ поменутих представа?

Све представе карактерише доследност потраге за иновативним и изазовним поетикама. Редитељи ових представа нису одабрали да се утопе у стереотипни, устајали реализам који преовлађујуће дефинише српски театар, већ су одлучили да потраже и нађу узбудљиве начине да подстакну гледаочеву имагинацију.

Утицај Битефа на позоришни израз у Србији је тема многих студија, трибина, дискусија. Општи је став, ипак, да Битеф има мало утицаја на српски театар. Чиме то објашњавате?

То је доста сложено питање... Пре свега, живимо у културном контексту у којем, генерално посматрано, неконвенционални, провокативни, другачији начини уметничког изражавања немају најповољнију рецепцију. Већина позоришних професионалаца заиста и не прати Битеф; ваљда имају отпор према алтернативнијим извођачким облицима. Кажем – алтернативнијим, иако не мислим да се Битеф данас, у глобалном контексту, може дефинисати као фестивал алтернативног позоришта. То није било дискутабилно шездесетих година, када је Битеф основан. Данас је глобални друштвено-политички контекст другачији и, у том смислу, концепт алтернативне уметности у свету више није релевантан. Код нас, на жалост, изгледа да и даље јесте па због тога, можда, постоји анимозитет према тзв. битефовским представама.

Осим тога, Битеф се дешава једном годишње. Између два фестивала у Србији значајне ауторске представе ређе гостују, мада се та ситуација мења набоље, као што је случај „Кругова” на Стеријином позорју. Дакле, да би се такозване битефовске поетике укорениле у српски театар требало би током целе године успоставити чешћа и континуирана гостовања истакнутих светских аутора. Такође, на чињеницу минимализованог утицаја Битефа на српско позориште сигурно утиче и доста традиционални, застарели приступ образовању на академијама, посебно на одсецима за глуму и позоришну режију. Али, и веома ретроградни, гломазни облици организације позоришта... С друге стране, у контексту ове проблематике, када се погледају представе на овогодишњем „Шоукејсу”, ситуација је прилично охрабрујућа. Стално наглашавам да ми није било тешко да изаберем представе за овогодишњи „Шоукејс” јер је у протеклој сезони било сасвим довољно представа са вишим или високим уметничким дометима. Наравно, са напоменом да те представе још нису репрезентативни случајеви већ узорци са маргине. Дакле, појавила се група редитеља који имају очигледних афинитета према провокативнијем театру. Ту мислим на Милоша Лолића, Бојана Ђорђева, Николу Завишића, Стевана Бодрожу, Ању Сушу, Андраша Урбана...

Колико селекција „Шоукејса” кореспондира са мотом 42. Битефа?

Па, када сада размишљам о томе, представе које ће бити приказане у оквиру „Шоукејса”, заправо, у огромној мери кореспондирају са слоганом 42. Битефа. „Сабирни центар” је управо изграђен на трагикомичним приказима српског менталитета и схватањима ове и оне реалности. У представи „Путујуће позориште Шопаловић”, такође, доминира бујна, сочна, живописна слика трагикомичности људског понашања. У „Правилима понашања у модерном друштву” трагикомичност је нешто суптилнија, дискретнија, више сузбијена али врло присутна. И у представи „Urbi et orbi” има тонова трагикомичног, али у једном грубљем, експлицитнијем, бескомпромиснијем облику.