Izazovna poetika „Šoukejsa”

U okviru 42. Bitefa teatrolog Ana Tasić potpisala je selekciju „Šoukejsa”, tradicionalnog pratećeg programa koji okuplja domaće predstave i počinje sutra. Smatrajući da je ove godine u okvirima pozorišne produkcije u Srbiji bilo nekoliko umetnički značajnih predstava, koje se mogu definisati kao postdramske, želela je da baš one budu u fokusu ovogodišnjeg „Šoukejsa”.Ana Tasić je, inače, i pozorišni kritičar „Politike”, saradnik na Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu, na predmetu Istorija svetskog pozorišta i drame. Magistrirala je iz oblasti teatrologije, a trenutno piše doktorsku disertaciju na temu „Uticaj i upotreba elektronskih medija u postdramskom pozorištu”.

Tragajući za podnaslovom ovogodišnjeg „Šoukejsa” pošli ste od Lemanove definicije postdramskog pozorišta, koja ga određuje kao pozorište s one strane drame. Čime pravdate podnaslov, sada već tradicionalnog, pratećeg programa Bitefa „Ona strana drame”?

U početku, kada sam razmišljala o širem izboru predstava koje bi mogle da se nađu na programu ovogodišnjeg „Šoukejsa” – a bilo ih je desetak – izdvojila se odrednica postdramski teatar koju su sami autori koristili u eksplikacijama. U širem izboru, osim pet predstava koje se nalaze na programu „Šoukejsa”, bile su još predstave „Muška stvar” reditelja Miloša Lolića, „Lice od stakla” Anje Suše, „Evropa/Rio Bar” Bojana Đorđeva, „Nevinost” Dejana Mijača. Većina njih ima elemente postdramskog izraza. Smatrajući, dakle, važnim to što je postdramski teatar uveden u našu praksu, želela sam da to bude u prvom planu ovogodišnjeg „Šoukejsa” pa je i program naslovljen kao parafraza Lemanove definicije postdramskog pozorišta.

Selekciju „Šoukejsa” čine zanimljivi, originalni, specifični pozorišni rukopisi: predstave „Žena bomba” i „Urbi et orbi” striktno pripadaju polju postdramskog teatra, „Putujuće pozorište Šopalović” i „Pravila lepog ponašanja u modernom društvu” istražuju suštinu drame, dok ostvarenje „Sabirni centar” pripada polju tradicionalnog dramskog teatra. Koji je zajednički imenitelj pomenutih predstava?

Sve predstave karakteriše doslednost potrage za inovativnim i izazovnim poetikama. Reditelji ovih predstava nisu odabrali da se utope u stereotipni, ustajali realizam koji preovlađujuće definiše srpski teatar, već su odlučili da potraže i nađu uzbudljive načine da podstaknu gledaočevu imaginaciju.

Uticaj Bitefa na pozorišni izraz u Srbiji je tema mnogih studija, tribina, diskusija. Opšti je stav, ipak, da Bitef ima malo uticaja na srpski teatar. Čime to objašnjavate?

To je dosta složeno pitanje... Pre svega, živimo u kulturnom kontekstu u kojem, generalno posmatrano, nekonvencionalni, provokativni, drugačiji načini umetničkog izražavanja nemaju najpovoljniju recepciju. Većina pozorišnih profesionalaca zaista i ne prati Bitef; valjda imaju otpor prema alternativnijim izvođačkim oblicima. Kažem – alternativnijim, iako ne mislim da se Bitef danas, u globalnom kontekstu, može definisati kao festival alternativnog pozorišta. To nije bilo diskutabilno šezdesetih godina, kada je Bitef osnovan. Danas je globalni društveno-politički kontekst drugačiji i, u tom smislu, koncept alternativne umetnosti u svetu više nije relevantan. Kod nas, na žalost, izgleda da i dalje jeste pa zbog toga, možda, postoji animozitet prema tzv. bitefovskim predstavama.

Osim toga, Bitef se dešava jednom godišnje. Između dva festivala u Srbiji značajne autorske predstave ređe gostuju, mada se ta situacija menja nabolje, kao što je slučaj „Krugova” na Sterijinom pozorju. Dakle, da bi se takozvane bitefovske poetike ukorenile u srpski teatar trebalo bi tokom cele godine uspostaviti češća i kontinuirana gostovanja istaknutih svetskih autora. Takođe, na činjenicu minimalizovanog uticaja Bitefa na srpsko pozorište sigurno utiče i dosta tradicionalni, zastareli pristup obrazovanju na akademijama, posebno na odsecima za glumu i pozorišnu režiju. Ali, i veoma retrogradni, glomazni oblici organizacije pozorišta... S druge strane, u kontekstu ove problematike, kada se pogledaju predstave na ovogodišnjem „Šoukejsu”, situacija je prilično ohrabrujuća. Stalno naglašavam da mi nije bilo teško da izaberem predstave za ovogodišnji „Šoukejs” jer je u protekloj sezoni bilo sasvim dovoljno predstava sa višim ili visokim umetničkim dometima. Naravno, sa napomenom da te predstave još nisu reprezentativni slučajevi već uzorci sa margine. Dakle, pojavila se grupa reditelja koji imaju očiglednih afiniteta prema provokativnijem teatru. Tu mislim na Miloša Lolića, Bojana Đorđeva, Nikolu Zavišića, Stevana Bodrožu, Anju Sušu, Andraša Urbana...

Koliko selekcija „Šoukejsa” korespondira sa motom 42. Bitefa?

Pa, kada sada razmišljam o tome, predstave koje će biti prikazane u okviru „Šoukejsa”, zapravo, u ogromnoj meri korespondiraju sa sloganom 42. Bitefa. „Sabirni centar” je upravo izgrađen na tragikomičnim prikazima srpskog mentaliteta i shvatanjima ove i one realnosti. U predstavi „Putujuće pozorište Šopalović”, takođe, dominira bujna, sočna, živopisna slika tragikomičnosti ljudskog ponašanja. U „Pravilima ponašanja u modernom društvu” tragikomičnost je nešto suptilnija, diskretnija, više suzbijena ali vrlo prisutna. I u predstavi „Urbi et orbi” ima tonova tragikomičnog, ali u jednom grubljem, eksplicitnijem, beskompromisnijem obliku.