Словеначки канал за шверц оружја

Од нашег сталног дописника
Љубљана, 18. септембра – Тачно на педесети рођендан премијера Јанеза Јанше, у Словенији је осванула књига „Ма, шта нам можете”, са поднасловом „Оружарски тајкуни”. Аутор Матјаж Франгеж (у наставку књиге која је носила исти наслов) до танчина, поткрепљено бројним документима са ознаком „строго поверљиво”, описује шверц оружја у време ратова на подручју некадашње Југославије, од 1991. до 1995.

Публиковање поверљивих, још увек „врућих” докумената, заузело је чак четири петине од 711 страна књиге, јер то је оно што једино може да убеди читаоце – да својим очима виде факсимиле службених преписки, забележака и наруџбина, потписане од тадашњих највиших државних функционера, а које доказују оно што у Словенији никада није било санкционисано – да је део државног врха издашно учествовао у трговини оружјем и снабдевању бивше „браће с југа”, Туђманових и Изетбеговићевих трупа, најразличитијим војним материјалом, од метака, преко хаубица до тенкова.

Новост је и сазнање да је шверц оружја на тлу Словеније био врло разграната делатност у којој је учествовало на хиљаде људи. Тајна куповина оружја почела је око годину дана уочи осамостаљења Словеније и настављена осам месеци после 22. маја 1992. године када је Словенија примљена у Уједињене нације па је за њу и формално почео да важи ембарго на извоз оружја који је Резолуцијом 713 увео Савет безбедности 25. септембра 1991.„Ма, шта нам можете” показује да се, у уносном „бизнису” препродаје оружја онима који због ембарга нису могли другачије да га купе, баратало невероватним сумама готовине која је у коферима прослеђивана „на руке” онима који су одлучивали о дозволама за транспорт односно прелазак границе, а то је био у првом реду тадашњи министар одбране Јанез Јанша, а уз њега тадашњи министар полиције Игор Бавчар.

Франгеж у књизи разликује више врста трговине оружјем – прво, оружје које је у Словенију стигло „илегално”, у супротности са тадашњим савезним законодавством, а његова набавка је у конспирацији правдана потребом „одбране пред агресијом ЈНА”. Током 1991. таквих је пошиљки било пет, а према Лудвику Звонару, који је у словеначком министарству одбране био задужен за куповину оружја, оружје је куповано помоћу робних кредита узетих у иностранству, као и захваљујући мењању „тадашњих динара за девизе”. Тако је захваљујући манипулацији приликом промена динара у девизе настала разлика од „три или четири милиона марака”, коју је Звонару „предао министар Јанез Јанша”. Звонарево сведочење је један од првих доказа да је Јанша непосредно баратао готовином током продаје оружја, о чему не постоји никакав траг у словеначким државним архивама.

Јанша је годинама тврдио, одговарајући на оптужбе опозиције, да куповина оружја никада није обављана плаћањем у готовини. Како је то изгледало у пракси, сведочи Ели Ријавец, који је описао шта се дешавало када је оружје стигло у Словенију: „Отворили бисмо контејнере, издвојили оружје и опрему намењене словеначкој војсци, а онда позвали министра одбране Јаншу који је лично прегледао сваку такву пошиљку. Било је уобичајено да сваки брод, поред наручене количине оружја – која је чинила око 10 одсто целокупног терета – допреми још 90 одсто наоружања и опреме који су за словеначку војску били незанимљиви, попут „калашњикова 5,45”, пиштоља „макаров”, униформи, кацига… То су називали ‘баласт’ и потом продавали купцима у јужној држави (Хрватској).”

Јанша је лично прегледао бар пет таквих пошиљки, на основу чега Франгеж закључује да је актуелни словеначки премијер „бар у тих пет случајева злоупотребио пошиљке намењене Словенији. Да је у описане радње био укључен словеначки државни врх, произилази и из „строго поверљивог” стенограма састанка Јанеза Дрновшека, Хермана Ригелника, Јанеза Јанше, Димитрија Рупела и Игора Бавчара, организованог 6. јануара 1993. због „афере лансиране у ’Младини’”, пошто је лист објавио прве документе о шверцу оружја. На реченом састанку је одлучено да се „војна помоћ (суседима на југу) обустави”. Јанша каже, „што се тиче оружја, оно је у мојој надлежности, али ја о томе нисам никада самостално одлучивао” и пристаје на прекид транзита оружја који „смо (Словенци) омогућавали Босанцима и Хрватима”. На Дрновшеково питање да ли „Аустријанци свесно пропуштају (конвоје оружја)”, Јанша одговара да се „веће количине не могу превести тек тако”, а онда Бавчар додаје: „Званично, нико то не ради. Ни ми то званично не радимо.”