И Црква је део система безбедности

Многи су били изненађени када су на недавној свечаности у Дому Народне скупштине у Београду, одржаној поводом завршетка школовања 12. класе Високих студија безбедности и одбране (ВСБО), видели слушаоца тог усавршавања у мантији, коме је министар одбране Милош Вучевић уручио реплику српског средњовековног мача. Био је то протођакон др Петар Дабић, иначе начелник Кардиолошко-интернистичког одељења Клинике за васкуларну хирургију у Институту за кардиоваскуларне болести „Дедиње”.

Чињеница да је он први клирик СПЦ који је, по благослову Његове светости патријарха Порфирија завршио поменуто усавршавање, подједнако је занимљива као и његова биографија. Протођакон Дабић је и члан Одбора за биоетику Светог архијерејског Синода СПЦ и представник патријарха Порфирија у Међуправославној комисији за биоетику.

„ВСБО је последипломско усавршавање, највиши степен Школе националне одбране ’Радомир Путник’, слушаоци су војна и цивилна лица, припадници различитих министарстава, државних, друштвених и безбедносних служби. То је савремена школа где се систем безбедности сагледава у целини, модификовано по француском и британском моделу. Црква је важан део друштва и има своје место у општој безбедносној потки кроз моралну и кроз друштвену вертикалу, преко највеће формално-неформалне мреже унутар и ван Србије, међу Србима широм света, обављајући важну функцију служења нашим људима у земљи и дијаспори”, објашњава за „Политику” др Дабић.

Он, у вези са наведеним, истиче концепт светосавског заветног народа, који је објективно савремен када се погледа са становишта такозване стратешке културе, врло важног дела система одбране свуда у свету.

„И ми имамо ту стратешку културу која постоји вековима а то је управо светосавски завет. У ситуацији када се пред нашим очима стварају нове нације, пролазни идентитети који зависе од тога да ли имате пасош ове или оне новонастале земље, када имате и проблем такозване џендеризације, где се присилно намеће објашњење да биолошки идентитет није оно што човек треба да прихвати, већ може да буде нешто друго, фантазмогорично, имате концепт светосавског завета који није националистички, нити искључује другог, већ омогућава сваком православном Србину да се природно развија и буде део света. У складу са тим концептом су узрастали и у свету признати Никола Тесла, Милутин Миланковић или Новак Ђоковић, као и људи који су долазили из других народа и постајали Срби, као што су Павле Јуришић Штурм или Јосиф Вајферт”, објашњава др Дабић.

Тај концепт подразумева, каже, да смо свесни које су основне вредности нашег идентитета, да их бранимо и надограђујемо савременим достигнућима у складу са епохом у којој живимо. Такође, превазилази и партијске поделе које су често пренаглашене у Србији.

„Једноставно, тај концепт је потребно да негујемо у будућности како бисмо опстали као народ који је подељен тако да готово у истом броју живи у матичној земљи и ван њених граница. Улога Српске православне цркве данас је да пружи конкретну подршку друштву, и то секуларном друштву, јер је светосавски концепт заветног народа културолошки колико и верски. У СПЦ то добро разумеју и ово моје школовање је на трагу тог схватања. Не на трагу велике Србије, као што то СПЦ стално спочитавају, већ у контексту реалне и актуелне животне приче где када кажемо Црква, то нису само владике и свештенство, већ и верни народ, односно сви ми. Та сарадња Цркве и Државе у овом тренутку је најочигледнија на привремено окупираној територији Косова и Метохије, на којој је Црква остала практично једина национална институција која функционише у пуном капацитету, са надом да ће та територија једног дана бити ослобођена а црква је поред државе залог тог ослобођења”, истиче др Дабић.

А школовање на ВСБО је, каже, било веома занимљиво. Трајало је шест месеци, сваког радног дана, за шта је имао велико разумевање проф. др Милована Бојића, директора Института „Дедиње”, који је и угостио 12. класу. Слушали су предавања о домаћем систему безбедности, обилазили су институције и гарнизоне Војске Србије. Боравили су у БиХ и РС, и у Сарајеву и у Бањалуци, а обавили су студијска путовања у Брисел, Париз, Лондон и Беч. На нашег саговорника јак утисак је оставила посета Великој Британији. За тамошње домаћине каже да су били „империјално постављени”, свакако неблагонаклони према Србима, али веома коректни и одлични саговорници. Изненадило га је разумевање за српске ставове у војним круговима у Аустрији, што се не може рећи за тамошње цивилне структуре. Предавања су у Београду одржали амбасадори САД, Русије, Кине, Француске. Италије и Велике Британије а у два наврата полазнике ВСБО примио је патријарх Порфирије. На овом усавршавању на крају се ради завршни рад уз појединачног и општег ментора. Тема нашег саговорника је била „Допринос верске службе у ВС концепту неутралности и одбране”.

„Схватио сам да систем безбедности не функционише како сам замишљао, пријатно сам био изненађен квалитетом људи у нашој класи. Изузетни професионалци, савремени, културни,образовани и истинске патриоте, што ме је одушевило. После ових студија сам спокојнији што се тиче наше будућности”, истиче др Дабић.

Ђакон постао по благослову патријарха Павла

Петар Дабић (1971) рођен је у Београду, преци су му са очеве стране пореклом из западне Славоније, многи су страдали тамо од стране усташа, деда је погинуо као партизански поручник, а са мајчине из ваљевског краја, одани „краљу и отаџбини”. Одрастао је на Бановом брду, ишао је у тадашњу Трећу београдску гимназију (данас Гимназија „Свети Сава”), Медицински факултет је завршио 1996. године. У породици су сви били верујући, чак и они са, како каже, „револуционарним искуством”. Када је постао студент, почео је да пева у црквеном хору, одлазио је у Цркву Светог Ђорђа на Бановом брду и временом је узео учешће у црквеном животу. Приликом једног одласка у манастир Ковиљ духовник му је постао тадашњи игуман Порфирије, данашњи патријарх. По благослову патријарха Павла 2008. године је од стране митрополита Амфилохија и тадашњег викарног епископа јегарског Порфирија рукоположен у чин ђакона. Протођакон др Петар Дабић служи у Цркви Светог Трифуна на Топчидерском гробљу, где је служио протојереј-ставрофор Дејан Дејановић, који је имао велики утицај на њега и црквену заједницу која постоји и данас.

„У свом животу никада нисам наишао на питање које сам могао да поставим себи, а да не нађем одговор у православљу”, каже Дабић.

Током НАТО агресије резервни официр санитета

Др Дабић има импресивну професионалну, медицинску каријеру. Завршио је и Школу резервних официра санитетске службе, током НАТО агресије 1999. био је у униформи – гарнизонски лекар потпоручник у 506. моторизованој бригади у Зрењанину. Специјализирао је интерну медицину, а ужа специјализација му је кардиологија. Магистрирао је и докторирао. Од почетка радног века је у Институту „Дедиње”. Доцент је на медицинском факултету у Бањалуци и Стоматолошком факултету у Панчеву.

Није хтео да живи у иностранству

Током 2005 и 2006. године др Дабић био је на стручном усавршавању у Милану, али није хтео да остане да живи у Италији. Каже да су странци и они који су прихваћени као стручни и вредни људи тамо ипак грађани другог реда.

„Схватио сам да је боље да живим у Србији каква јесте, али то је мој избор, ко жели треба да оде и види”, каже др Дабић.