Рампа између Украјине и ЕУ остаје спуштена

На недавном самиту НАТО-а одржаном у Вилњусу, сем благонаклоног тапшања по рамену украјинског председника Володимира Зеленског и обећања да ће алијанса наставити са свакодневним дотурањем наоружања, бивша совјетска република није баш много профитирала. Видело се то и по реакцији првог човека кијевског режима, који није крио да је огорчен ставовима западних савезника.

Како су пренели медији, он је у неколико објава на „Твитеру” изразио разочарање резултатима скупа у литванској престоници, назвавши алијансу – „несигурном”. Ово је изазвало опречне реакције које су независни посматрачи оценили као „увредљиве за војни савез чија основна функција је управо да свима пружа сигурност”.

Како год било, и поред јасних настојања САД и Велике Британије, НАТО није много одступио од политике коју води његово „цивилно крило” – Европска унија, а то је да пријем Украјине у било коју од асоцијација тренутно – није пожељан. Из неколико разлога: прво, земља је у рату, чији крај, за сада, није на видику. Друго, у оваквим околностима нико не може да предвиди ни границе, ни политичко устројство, ни број житеља који ће опстати у оквирима будуће Украјине, ни економску структуру онога што би могло да буде наслеђено… Ништа. И што је најважније, не зна се докле би могао да потраје евентуално договорени мир, пошто је свет, а с њим и Стари континент, у великом и судбоносном комешању.

Посебно питање које мучи Европљане гласи: ко ће по престанку насиља учествовати у обнови ратом уништених простора? Јер то је идеална прилика за велику зараду, за утврђивање сопственог утицаја. Па можда и узимање „под своје” комплетног привредног живота друге по величини европске државе (ако се рачунају садашње, званичне границе). Нема сумње да на тај посао, као и на зараду коју би требало да донесе, највише рачунају управо – Американци. Уосталом, они су највише и уложили. Али карте још нису сасвим подељене и та игра би могла додатно да протресе већ поприлично уздрману ЕУ породицу.

На Западу више и не крију да будућност Украјине не везују за Володимира Зеленског. Тражи се неко ко ће у име ратом девастиране земље пристати на мир с Русијом. Наравно, не толико зарад добробити Украјинаца, колико због чињенице да све ово већ превише кошта. Ако Американци, уместо артиљеријске, на фронт шаљу касетну муницију, што указује на све празнија војна складишта, онда то само потврђује тезу да ће САД на украјинским теренима ратовати само док од тога имају профит.

Тога су свесни и Европљани, тако да не чуди њихово оклевање да Украјини барем пруже руку. Рачуница је једноставна: реч је о другој по величини земљи на континенту, са око 45 милиона становника, разореном привредом, просечним платама од једва 250 евра, економски самостално неодрживом… и, наравно, и убудуће првим руским суседом. Месеци рата показали су да већина Украјинаца избеглих из земље није за свој циљ одредила бивше источноевропске комшије, већ, превасходно, богате земље Запада. На шта би све могла да личи мешавина Украјинаца и дођоша с Блиског истока, из Африке и слично, може само да се замисли. А Европи је у овом тренутку превасходно потребан – социјални мир.

Укратко, продужење драме у Украјини има циљ да унеколико смањи утицај Русије на Старом континенту, барем док се ствари не стабилизују и Немци, Французи и њима слични не пронађу начин како да се одбране од све присутнијег економског и технолошког насртаја далеке Кине. Јер, подсетимо, зависност Немачке, као најјаче европске економије, од руских енергената и других добара, као и премештање значајних немачких индустријских капацитета на руско тло, превазишли су (за Запад) стратешки прихватљиве границе.

Другим речима, рат Зеленског, ма колико био апсурдан, треба одржавати на таквом нивоу који ће привући довољно пажње глобалне јавности у тренуцима кад се руши свеукупни међународни поредак створен падом Берлинског зида 9. новембра 1989, а цела планета као да почиње убрзаније да се врти.

Свету, а посебно Европи, потребно је време за прилагођавање новим околностима, у којима су досадашње поделе на Север и Југ, Исток и Запад, постале беспредметне, па чак и опасне. Технолошки развој учинио је више на смањењу разлика међу световима него све револуције до сада.

Враћати се у прошлост дизањем неке нове „гвоздене завесе”, макар и померене даље ка истоку, неће решити проблем. Само ће га одложити на кратко време. И ту на сцену ступа Украјина. Оно што није решило цепање Совјетског Савеза, СФРЈ, Чехословачке… не може бити решено ни у земљи Зеленског. И то се односи једнако на САД, ЕУ и Русију, али и на све оне који на било који начин покушавају да зауставе време.