Западњачка лирика о косовском мистерију

Видовданска грозница 1989. године дрмала је и многе утицајне светске медије. Шестовековни јубилеј Косовског боја, због најављеног наступа Слободана Милошевића на Газиместану, очекиване милионске масе Срба из Југославије и иностранства, само три месеца после крвавих демонстрација Албанаца у којима су погинула 22 демонстранта и два полицајца, условио је да и репортери западњачке штампе, радија и новинских агенција извештавају под температуром.

Уочи прославе, лондонски „Индипендент” (26. август) доноси извештај под насловом „Милион Срба спрема се на Косово”. Сутрадан агенција „Франс прес” доноси исту бројчану процену, а дописник „Гласа Америке” (26. јун) Џулијан Негеле диже летвицу на „око два милиона Срба”.

Британски „Гардијан” (26. август) подсећа да је на 525. годишњицу Косовске битке Србин Гаврило Принцип убио аустроугарског престолонаследника, „што је довело до Првог светског рата”.

Америчка агенција УПИ (28. јун) лоцира Газиместан: надомак Приштине, 190 миља (305 километара) јужно од Београда.

Загребачки недељник „Данас” (4. јул) тврди да је на Газиместану, пре уобичајеног времена жетве и пре прославе, пожњевено 35 хектара пшенице.

„Ројтер” (26. август) најављује долазак шест хиљада аутобуса и ванредних возова, „Франс прес” (28. јун) извештава да је стигло седам хиљада аутобуса и 40 хиљада аутомобила, а исту бројку објављује и берлински „Тагесцајтунг” (29. јун).  

Прославу косовске годишњице западни медији анализирају и у контексту превирања међу републичким олигархијама у СФРЈ.

Коментатор бонског „Велта” (22. јун) Карл Густав Штрем , „Франс прес” (27. јун) и „Фигаро” (29. јун) врте се на вокабулару Коминтернине србофобије. Због Милошевићевог тријумфа од 28. марта те године, када су, амандманима на Устав СР Србије, укинуте „државотворне” компетенције „српских” покрајина, а нарочито право покрајинског вета на измене републичког устава, оба медија нарочито наглашавају „страх од српског хегемонизма” код „Албанаца, Словенаца и Хрвата”.

С друге стране, лондонски „Економист” (1. јул), пише: „Поново успоставивши српску доминацију над Косовом, Милошевић је освојио симпатије својих сународника Срба. Остали део Југославије сада кује заверу против њега.”

Париски недељник „Поен”, у првом поствидовданском броју, под насловом „Србија: снага једног мита”, гађа у центар српског ресантимана: „Прослава тог мита (косовског) била је утолико блештавија јер је Србија, подстицана од лидера Слободана Милошевића, ове године успела да изађе из инфериорног положаја у којем ју је држао Титов режим 40 година, према формули: што слабија Србија, јача Југославија. За све учеснике, та изненадна ренесанса, обављена прецизно, почевши од косовског питања, била је најузбудљивија потврда снаге мистерије мита који већ шест векова одређује судбину Србије.”

Дубинским и мистичним значењским садржајима Косовског мита (епоса, завета, мистерија, легенде, култа) импресионирана је Јасмина Кузмановић („Данас”, 6. јун):

– Сачуван усменом кроником која није прекинута све до новијег времена, косовски епски циклус остао је живо мјесто националне баштине с референтном вриједношћу можда без преседана у европској књижевној повијести. У популарној свијести, косовска битка јест косовски циклус. Краћи од Нибелунга, млађи од Ел Сида, косовски мит удара по глави као маљем, јер има више тешких мјеста од Илијаде: код Хомера су стратешки акцентирани Андромахино и Ахилејево жаловање због смрти Хектора и Патрокла; у косовском епу нижу се само смрти и трагедије... Амерички филолог Милтон Пари открива, на темељу сталних епитета и формула, у косовском епу модус настанка старогрчких епова.

Високом, лирском, на моменте патетичном интонацијом у тумачење косовске легенде укључила се и западноевропска штампа.

Тршћански „Пиколо” (29. јун): „Нама је тешко да схватимо како је ова блага земља пуна бадема и поточића крајњи сан сваког Србина, чврсто језгро његове хришћанске вере, митско место његовог распећа, тешко нам је да схватимо да је Косово, заправо, изгубљено, исламизовано срце једне хришћанске нације. Други Јерусалим.”

Уочи Видовдана, усхићеном талијанском извештачу, Паолу Румизу, прикључује се и Немац Карл Бухала: „У пролеће, цвета на Косову Пољу као крв црвено цвеће. То је једна врста руже, која се у народу зове косовски божур. Деца дуж пута продају букете тог цвећа. Легенда каже да боја овог цвета потиче од крви српских јунака који су на Видовдан 1389. године погинули на Косову Пољу у борби против Турака” („Зидојче цајтунг”, 26. јун).

„Поен” (2. јул) истиче да су Срби „прославили велики мит сопственог идентитета који им је омогућио да преживе”, да је бој на Косову Пољу „синоним голготе нације: слободан одлазак у смрт у име вере, части и поштења, као залог поновног рађања и вечитости” и да је „та жртва држала будном националну свест за време турске окупације, а у прошлом веку инспирисала победоносни устанак”.

Слом српске државе на Косову Пољу торинска „Стампа” (27. јун) оцењује као „један од најтрагичнијих догађаја у историји Европе”, а Би-Би-Си (29. јун) да је Србија тада била „предстража европске цивилизације, културе и уметности”.

Велики српски јубилеј, у свом специјалном илустрованом прилогу, обележио је лондонски „Индипендент”” (24. јун). Ту је објављена и подужа репортажа Ричарда Веста која се завршава причом о Грачаници за коју аутор каже да је „једна од најлепших цркава коју је икада видео”.

– Из разговора са једном калуђерицом, по први пут ми је дошло до свести да, током седам векова свог постојања као цркве и хришћанске заједнице, Грачаница никад није претрпела више оштећења и понижења као под комунистима после 1945. године – пише Вест.

(У следећем недељном броју: Црвене петокраке и жути крстови)