Дејство касетним бомбама представља кривично дело

Касетне бомбе, осиромашени уранијум, напалм и фосфорне бомбе могу бити неко од недозвољених средстава борбе у међународном кривичном праву, ако се користе на начин који подразумева масовно страдање цивилног становништва. Управо ових дана сведоци смо вести да је Америка испоручила Украјини касетну муницију. Ово оружје је забрањено међународном конвенцијом коју су ратификовале 123 земље, али не и САД и Украјина, као ни Русија, али и многе друге државе. Власти у Русији наглашавају да и сами поседују касетне бомбе у свом наоружању, те да задржавају право реципрочне употребе.

Командант украјинске копнене војске потврдио је да ће касетна муниција бити спремна за коришћење у року од неколико дана. Извештачи Би-Би-Сија уверили су се, како наводе, да се америчке хаубице М-777, које за гађање користе касетне бомбе, већ налазе на положајима око Артјомовска.

О недозвољеним средствима борбе говорили су недавно стручњаци за међународно кривично право, на научној конференцији, одржаној у јуну на Палићу.

– Ни у љубави, ни у рату – ипак није баш све дозвољено – рекао је др Милан Шкулић, професор Правног факултета Универзитета у Београду и судија Уставног суда Србије.

Неки начини вођења рата, као и нека средства, начелно су забрањена. Њиховим коришћењем се чини кривично дело, односно посебна врста ратног злочина.

Историја међународног кривичног права уско је у вези са ратном историјом човечанства, наводи професор, а рат је увек и основна позорница за вршење низа кривичних дела, па и ратних злочина. Национална кривична законодавства и међународно кривично право прописују кривична дела која представљају ратне злочине, а једно од њих је употреба недозвољених средстава борбе, које постоји и у Кривичном законику Србије.

– Иако је рат по дефиницији нехуман и скопчан са великим људским и материјалним губицима и иако ја циљ рата у основи убијање и рањавање ратних противника, уништавање његових средстава, то ипак не значи да се у рату могу користити било која средства и било који начини борбе. Нека средства и неки начини борбе су, као нехумани и непосредно скопчани са наношењем великих, претераних патњи људи, начелно забрањени правилима међународног права. Кршење такве забране у свим савременим националним кривичним правима, као и у међународном кривичном праву, дефинише се као одговарајуће међународно кривично дело – каже професор Шкулић.

Први разлог за инкриминацију употребе недозвољених средстава борбе је у томе што они излажу људе великој патњи, а често имају и драстичне последице по животну средину и по здравље будућих генерација. Други разлог је што би друга зараћена страна врло брзо узвратила истим оружјем, а то би онда још више повећало људске губитке и степен патње свих учесника рата на обе стране.

– Зато је у интересу свих држава да се употреба таквих средстава и начина борбе забрани правилима међународног права, те да се кршење такве забране инкриминише као кривично дело – наглашава професор Шкулић.

Подсећа да су многобројна оружана дејства НАТО-а током агресије на СРЈ 1999. године, осим директног разарања, изазивала и тешке штетне последице по животну средину.

– Драстични пример представља употреба граната које садрже осиромашени уранијум, а што се сада наговештава и у Украјини, где се коришћење тих граната планира за дејство одређених врста западних тенкова – пре свега америчких „абрамса” и британских „челенџера” – напомиње др Милан Шкулић.

Током НАТО агресије на СРЈ, такве гранате сачињене од посебне легуре, која садржи осиромашени уранијум, испаљиване су из ваздуха – дејством једне компоненте ратног ваздухопловства САД, које је ту врсту муниције својевремено и развило у периоду хладног рата, примарно ради ефикасног одговора у случају рата са тадашњим источним блоком, односно снагама НАТО-у супротстављеног Варшавског уговора. Оне су, каже професор, располагале великим бројем тенкова и других оклопних возила, због чега је НАТО страховао од својеврсног блиц крига у Европи, у случају директне војне конфронтације са таквим хладноратовским противником.

– Ова муниција и оружја подобна да је испаљују никада нису своју примену доживела у сукобу великих сила из епохе хладног рата, што не значи да нису коришћена. Најпознатији примери употребе пројектила од осиромашеног уранијума до сада су били рат између западних савезника и Ирака под влашћу Садама Хусеина, као и оружано дејство НАТО-а током агресије на СРЈ 1999. године – подсећа професор Шкулић.

Oва муниција није стриктно забрањена међународним правом и не сматра се сама по себи нуклеарним оружјем, али масовна употреба те врсте средстава неспорно има веома штетан утицај по животну средину, као и по људе изложене дејству уранијумских честица микровеличине.

Историја међународног ратног и хуманитарног права у великој мери у вези је са Првим светским ратом, кога је обележило и прво масовно и систематско коришћење бојних отрова као изразито нехуманог средства и начина борбе, забрањеног међународним правом. Хашка правила о вођењу рата на копну, из 1899. године, забранила су коришћење отрова или затрованог оружја, као и зрна или других материјала, који су подобни да изазову непотребне патње.

Петербуршка конвенција, донета 1868. године на иницијативу тадашњег руског цара, забранила је коришћење експлозивних зрна и граната са тежином испод одређеног минимума, што је била забрана употребе експлозивних зрна (дум-дум метака) против „живе силе”.

Савремено међународно право сматра да стране у сукобу немају неограничену слободу у избору средстава и начина ратовања. Постоји низ новијих извора међународног ратног права, који забрањују одређена средства и начине борбе. То су бројне конвенције које је потписала и ратификовала још Југославија, а које сада обавезују и Србију.

– Касетне бомбе, које се своде на својеврсно сачасто пуњење било класичних артиљеријских граната великог калибра, било авионских бомби и ракета, где је сваки пројектил својеврсни носач много мањих пројектила, као његових сегмената, од којих неки имају одложено дејство, неки падају успорени посебним падобранчићима, а неки су у облику нагазних мина, не сматра се само по себи општеприхваћеним забрањеним средством ратовања. Конвенцију о забрани такве врсте муниције нису прихватиле многобројне земље, а она обавезује само оне државе које су јој приступиле – наводи професор Шкулић.

Међутим, и државе које нису прихватиле ту конвенцију и које у свом арсеналу имају и такву врсту средстава, морају да се уздрже од коришћења касетних бомби у условима и на начин који би у конкретним условима представљао велику опасност по цивилно становништво.

Подсећа на страдање грађана Ниша 1999. године, током НАТО агресије на СРЈ, када је касетним бомбама гађан центар града, где није било војних објеката. НАТО је то објаснио као грешку у избору циља, а велики број страдалих цивила третирао као колатералну штету. Посебан  проблем код касетне муниције је што један процентуално велики број сегмената касетне гранате остаје неексплодиран и представља велику опасност по цивилно становништво, некада и деценијама након завршеног рата. Нажалост у многим државама чија је територија била обилно засејана касетним бомбама, најчешће жртве су биле деца.

Никада не треба заборавити, каже професор Шкулић, да је рат сам по себи увек највећи злочин. Подсећа да нема веће вредности од мира, нити има већег злочина од рата, јер када започне рат – онда из њега увек проистекну и бројни други злочини.

Мартенсонова клаузула

У процени које је средство борбе забрањено међународним правом, некада и у конкретним околностима – када долази до великог страдања цивила, од значаја је Мартенсова клаузула, донета уз четврту Хашку конвенцију о обичајима рата на копну из 1907. године, а потом преузета у протоколима уз Женевске конвенције из 1977.

Мартенсонова клаузула говори о томе да се средства и начин борбе у рату који нису стриктно забрањени неће сматрати априорно дозвољеним, већ ће се питање забрањености новог средства борбе, решавати уз узимање у обзир основних начела међународног права, закона човечности и захтева јавне савести.