Промена става

ИНТЕЛЕКТУАЛАЦ У ТРАНЗИЦИЈИ
Човек је слободно и сазнајуће биће, барем према уставима демократских држава. У складу са развојем (само)свести, човек мења назоре, одбацује једне и ствара нове судове о космосу, природи, друштву и себи. Промена става, по дефиницији, последица је продорније спознаје.

Многи ставови – тачније би било рећи многа уверења или многа убеђења – мало и ретко зависе од емпиријских чињеница и анализе, а неупоредиво више и чешће од емоција и интереса, у које продире и ирационално.

У јавности, ово је нарочито прегледно изражено у сферама религије, политике и трговине.

Религиозно убеђење

Највећи број верника без рефлексије прихвата веру домицилне средине. Дакако, догађа се да човек промени религиозно убеђење (религијски став) или веру предака. Али, то није узроковано увидом у чињенице, него, у најбољем случају, новонасталим личним искуством, које верник с правом назива религиозним. Промена религиозног, трансцендентно зајемченог моралног става у иманентан морални став, те промена теолошког канона знања у прогресивни епистемолошки увид – верника доводи или до атеизма или до натконфесионалне религиозности. Није редак случај да знаменити биолози, антрополози или астрономи верују у егзистенцију Бога као космогонијски принцип (Бог као узрочник Великог праска или еволуције), у смислу аристотеловског непокретног покретача или, пак, у смислу Спинозине супстанције. Најзад, из Ватикана је, пре неколико дана, саопштено „да је теорија еволуције сагласна са учењем Библије”.

У сваком случају, промена религије и теолошког става – принципијелна је ствар индивидуалне слободе у демократском друштву. Најзад, то је приватна ствар сваког појединца; уколико се она јавно доводи у питање – као што је то, прошле године, учинила Весна Пешић поводом прихватања православља од стране, у историји српске кинематографије најславнијег редитеља, Емира Кустурице – онда постоји озбиљна грешка у схватању индивидуалне слободе, а самим тим и демократије. Овде је важно рећи да се Весна Пешић јавно извинила и покајала због својих, у афекту неодговорно изговорених речи – што је преседан на нашој политичкој сцени.

Дакле, право вероисповести и право промене религије, као и право избора држављанства и места живљења – темељна су и универзална права човека. Уколико се она доводе у сумњу, отварају се широм врата тоталитаризму.

Политичко уверење

За разлику од приватне природе у промени религијског става, промена политичког става је јавна ствар. Политичар, дакле, може мењати политички став онолико пута колико то сам налази за сходно, излажући се, при том, суду јавности и бирачког тела, који, ипак, цене постојаност политичког уверења, подразумевајући да се политиком баве зрели људи. Наравно, добро је за друштво кад неки политичар проширује или омекшава своје ригидно становиште, али је неумесно када се сукоб присталица идентичне политичке позиције представља као сукоб различитих политичких ставова. Подела у Српској радикалној странци пример је ове озбиљне грешке у медијској рецепцији.

Две седмице већ, бивши члан СРС-а Томислав Николић, на телевизији, радију и у штампи, представљан је као реформатор радикалистичке опозиције, малтене као демократски весник на српској десници, без обзира и упркос ономе што је управо изјављивао.

Сукоб у СРС-у није политичке, него личне природе, као ствар зазора председника странке од све веће популарности свог заменика. Таштина је, дакле, узрок, а претполитички клетвени говор мржње само повод да из странке иступи онај који је протеран. И шта на све то каже „грешник“ и „отпадник“? Да ће своју политичку борбу наставити правоверним, ортодоксним средствима, заложеним у начелима СРС-а (која се однедавно отуђује од своје суштине). Николић се, дакле, у својој наступајућој борби, како наговештава, залаже за младог Шешеља, насупрот овом садашњем, „искривљене свести“. По свему судећи, јасно је да Николић није променио/демократизовао своје етно-националистичко становиште, него да је преостала СРС, у ствари, сузила властито. Николић чак не одступа од својих клетвених и морбидних изјава о Ђинђићу пред атентат и о Ћурувији после атентата. Штавише, Николић их обогаћује додатком цинизма. О Ћурувији изјављује како га не може жалити јер, сасвим је природно, жали се за неким блиским, подводећи тако смисао глагола жалити под значење глагола оплакивати и кријумчарећи трагични јавни догађај у сферу приватности.

Кад неко мења политички став, кад долази до прогресије или регресије политичког становишта, онда се тај неко јавно одриче онога што је заступао, у слабијој или снажнијој мери. Али, уколико тврди да би опет рекао све оно што је рекао, онда је говор о промени његовог политичког става – обмана.

Тржишни интерес

Издавач српског превода америчког романа „Драгуљ Медине“, једног изразито баналног штива (о чему сам, на овом месту, писао у последњем августовском броју), после повлачења књиге из продаје, ових дана ју је вратио у књижаре. Александар Јасић, како се зове тај издавач, најпре се извинио исламским званичницима зато што је објавио књигу за коју они тврде да, описујући живот Мухамедов, вређа осећања исламских верника, иако сам то не мисли, да би се – упркос свом извињењу, датом упркос свом уверењу – сада, у ствари, извинио читаоцима, које је претходно увредио. Да ли је овај издавач променио свој став, који је, како изгледа, увек био исти, упркос променама одлука у овој књижарској игри жмурке? Договоривши се сада са представницима Исламске заједнице у Србији да објави и једну књигу о Пророку у њиховој редакцији, и суочен са, како се тврди, пиратским издањима књиге, чији се примерци продају по двоструко вишој цени, Јасић је одлучио да поново почне легалну продају. Да закључимо, овде нема никакве промене става, јер овде нема никаквог става. Издавач је најпре руковођен страхом, а затим тржишним интересом. Прво је страх надвладао интерес, потом, када је спласнуо страх, интерес се показао.

Свакако, битно је да нема проскрибованих књига, без обзира на њихову (без)вредност, и да се поштује право на стваралаштво. Утолико забрињава саопштење Владе поводом поновне дистрибуције „Драгуља Медине“, у којем се – уз тврдњу да је код нас уставом загарантована слобода јавног изражавања мишљења – налази и савет издавачима да, ипак, процењују могуће последице ванлитерарног читања књига које се одлучују да објаве.

Влада је тиме изневерила своје уставне обавезе.