На четири брега три жене и Радоје

Крток под Копаоником - Не памтим кад ми je последњи пут у двориште свратило оволико људи. Ја славим Светог Луку, то је 31. октобра, па волео бих да вас опет видим у мојој кући!

Овим речима дочекује Радоје Јосифовић из села Кртока подно Копаоника репортера "Политике" и људе из полиције, који су кренули у обилазак положаја припадника МУП-а на административној линији према Космету. Празник је, додаје, кад му неко сврати: од када му је жена умрла, Радоје се разговара само са небом и својим псом Цигом.

Крток је насеље тик уз административну линију са Косметом, високо у планини. Село је разбацано по бреговима, а у овом делу је неколико кућа на висовима изнад потока који се дубоко усеца у масиве. Пред кућом Радојевом велико стабло ораха и стара крушка, за кућом столетни храст, около се црвени грмље дрена, између камења цвета чуваркућа, које је некада било око сваке куће у овом крају.

- На овом сам брегу ја, а на она три још по једна жена. То ти је сада цело село. Оне три, а ја сам. Да сам бар мало млађи, е! Не би било лоше ни њима ни мени. Овако и оне маторе, па се једва наканимо и да се обиђемо. Добро је што измислише ове мобилне телефоне, па се бар попричамо. А све ми се чини да лепше беше кад смо се дозивали с брега на брег. Сад можеш да вичеш колико те грло носи, али нема ко да те чује - казује Радоје и износи флашу шљивовице, пића без кога се овде не рачуна да си дочекао госта или случајног пролазника. А ова је, рече, од старе шљиве пожегаче, изумрле свуда на југу Србије. Овде јој је још добро упориште, само нема људи да је негују и беру. Дуж пута, поред напуштених кућа и дворишта, видесмо огромна стабла шљива, јабука, крушака - све обрасло павитином, неумитно се претвара у шикару.

Леп је јесењи дан, па не уђосмо у кућу него седосмо на трупчиће храстових дрва. Сваки је најмање пола метра у пречнику, а гомила иструганих је повелика. Све је то Радоје сам исекао, довукао, истругао, исцепао, иако је превалио седамдесету:

- Е, кад сам ја био жив, могао сам у Рачу да сиђем низ козје стазе за петнаест минута. Сад до Куршумлијске Бање, кад морам по хлеб једном недељно, одозго идем скоро сат, а одоздо - два. Кад се погоди те наиђе полиција, повезу ме, добри људи, као да су моја деца.

А живот је овде, наставља Радоје, текао некад пуном снагом. Имао је, каже, у амбару по пет пресека пуних пшенице, сваки по хиљаду килограма. Земља је плодна, могла би, вели, децу да рађа. Оваца, коза, крава и волова било је безброј. Народ здрав као планински ваздух и вода. А онда - све некуд оде низ ове долове. И све запусте. Крај пута видесмо остављени дреш, који је последњу вршу жита давно обавио. Сад га шибље надраста са свих страна.

И Радојеве три ћерке и шесторо унучади су по свету.

- Још се по селима у овим брдима боримо нас неколико стараца и ови што о викенду и празницима дођу одоздо из Куршумлије. Ево храним две свиње, велике, свака преко двеста кила. И ово кокошака мало чувам, а краве, од када ми домаћица умре, не држим више. Воду сам у кућу довео, одозго са виса, испод једне букве којој је можда триста лета. Ледена да ти зуби трну сред летње жеге. Кад моји дођу, не могу да се напију. Наврате, они из Београда преко лета, а ови из Куршумлије чешће - прича нам о свом животу Радоје Јосифовић, од насељавања из села Веље код Рашке, па преко она "три разреда ниже гимназије" што их заврши у Рачи, до, за крај, поновљеног позива да му о крсној слави дођемо. Видећемо, рече, кад се окупе његови гости, па окрену ражањ, и кад уз стару шљивовицу потекну успомене...