О наградама овде и сада

У интервјуу „Политици” од 8. септембра г. М. Капор износи необичан податак да је Србија земља са највише књижевних награда према броју становника у Европи. Још један српски парадокс!... Из другог извора сазнао сам да број награда прелази три стотине, те да о њима одлучује свега петнаестак људи.

Никако да се помирим с тим – али како је кренуло, мораћу – што су неке књиге награђене, док неке друге нису. Вероватно стога што сам разлоге награђивања упорно тражио у самим књигама, а не у људима који су судили о њима, и у владајућој клими у друштву у целини. У ствари, пут ка одговору води преко питања: Да ли они који одлуке доносе награђују дела или ауторе? Они ће, наравно, одговорити да награђују дела, али кад се погледају резултати, испада обрнуто: награђују се аутори, а често се унапред зна и коме ће награда припасти. Но свеједно, и даље сам се упорно питао како судије нереалне одлуке не постиђују кад остану насамо са собом, јер не верујем да не знају шта раде, имајући у виду да Толстој није добио Нобелову награду, Владан Десница НИН-ову – да не идем даље, примера има премного. (Прелистајте, уосталом, спискове од Стокхолма до Шапца, проњушкајте около, и видећете: што је награда важнија, мрак око ње је гушћи.)

Каква је разлика између награђивања дела и награђивања аутора? Велика и сасвим прозаична. Да би дело добило награду, оно мора бити вредно и добро написано, што је много важније од тога ко стоји иза њега – Црњански или неки Симеун из Поткраја, који никад није гостовао на ТВ нити је попио пиће ни са једним од чланова жирија. Важније јесте, начелно гледано, али побогу ко од таквог Симеуна може имати користи. И лекари стичу углед на лечењу већ угледних пацијената. Више ће користи донети поправка зуба г. Мишковића, рецимо, него спасавање живота Миће јорганџије. Дакле, приликом награђивања аутора, ствари стоје готово обрнуто – пожељно је да аутор буде познат пре доделе награде.

По некој наивној и упрошћеној представи, награде би требало да буду потврда вредности дела. Кад тако бива, оне су добродошле, јер је сваком аутору стало да његово дело буде прихваћено и потврђено у јавности, поготово од експерата који битно утичу на то. (Стендал је отишао даље од овог кад је рекао да су уметници веома слаби према признањима, одличјима и титулама, а невоља је у томе што се та слабост веома штетно рефлектује на њихова остварења будући да повлачи за собом угађање владајућем укусу, робовање клишеима, па и удварање критици и њеним жрецима. Стога би било добро кад би се сви уметници рађали као богати људи, јер би им то омогућило онај степен независности и личне слободе који толико погодује природи њиховог посла.) У противном, награде могу деловати дестимулативно као и други видови неправде. Но, како већ наговестих, не смемо заборавити да награде додељује групица људи, а човек не мора донети праведну одлуку ни кад зна шта је праведно. Може, наравно, али не мора... Има ту сијасет ванкњижевних чинилаца о којима се, готово по правилу, ћути. А ни сви кандидати, разуме се, нису једнако спретни, нити упућени у технологију награђивања, у њену пајташко-мафијашку позадину. Они који су добро усмерени не зову за кумове другаре с којима су некад играли клиса или цица-мице... Све је то обавезни део нашег поданичког пртљага, али се бар понекад може приликом суђења и пресуђивања направити мали искорак у страну и не позлаћивати оно што не „држи воду ни док мајстори оду”.

У „Политици” од 30. марта 2005. Добрило Ненадић на питање новинара шта мисли о односу политике и књижевности данас и овде, рекао је нешто што сматрам непобитним. Пошто је прецизно констатовао како је било во времја оно, у Брозовој диктатури, закључио је: „Сада пак у слободи и демократији нема затвора за штампарске неподопштине, али ћеш зато потонути у ледену глувоћу. Ако ниси по вољи диктаторима моде који прописују шта је ин, а шта оф, поздрави се са наградама, критикама и приказима у медијима, твоја ће књига бити окружена тишином и мраком као да је потонула на дно океана”. Додајем: Онај ко се сматра оштећеним, не сме ни да зуцне, јер ће га одмах сврстати у присталице увелико проскрибоване теорије завере. Теорија завере је доиста један идеолошки апсурд, али стварне завере добро функционишу. Напротив, врло добро функционишу. И, како рече К. Попер, „једина незгода с теоријом завере је та што подстиче стварне завере”.

Остаје нам да и даље верујемо да је боље награду заслужити а не добити је, но обрнуто. Али овим позивом на веру уводи се у игру време будуће, с надом да ће бити боље, а појам будућности, у свету у ком живимо једни поред других, готово је испражњен. Све је садржано у данас.

(Национална пензија је инсталирана као најпрофитабилнија награда. Није шала, пара је то! А сахрана у Алеји заслужних грађана на Новом гробљу у Београду дође му као обједињујућа, синтетичка награда – као круна свега! Незгода с том великом посмртном препоруком лежи у томе што је прати популистичка тенденција. Најпре је дотична алеја понела ласкаву репутацију – Алеја великана! Простора је, показало се, било премного, а великана мало, па је локација преименована у Алеју заслужних грађана, а то име и данас носи. Преименовањем је, без сумње, постигнуто да се простор максимално искористи. Али сад је нова невоља на помолу: ускоро, тамо неће бити ни стопе слободне земље, а међу грађанима који умиру „кад морају и кад неће”, заслужних је све више. Мораће ће се наћи неко решење.)

Књижевник