Страх од јасноће

Пођимо од политичког говора. Ту јасноћа није препоручива из неколико разлога, ако је уопште могућа. Најпре стога што она чини ствар плићом и обичнијом но што би то говорник хтео… Јасноћа угрожава ону сеновиту, а врло важну страну политичке делатности по којој и најситнији делатник добија на тежини у очима грађана, зависно од њихове просвећености и постојаности карактера. Затим, јасно изражавање укида све могуће одступнице, а на политичком игралишту остати без одступнице само је наизглед мање неугодно но остати без гаћа на градском тргу.

Јасно изражавање, уз то, претендује да постане општеприхваћено, што се коси са жељама политичара да им се верује, а то у овом случају значи да народ прихвати све што они говоре дословно онако како то њима одговара, не бринући о томе шта они творе. Изгледа да је у политици највиталније оно што је у исто време и најнејасније. Свеједно да ли је нејасноћа ствар демократске или ауторитарне праксе. Додуше, у овом другом случају нешто је гушћа. Права демократија, ако је икад постојала, морала је пропасти због претеране јасноће пословања и говора о пословању.

Стандардан политичар ако ревносно беседи с позиција партије која је на власти, ма колико то чинио збркано, наићи ће на одобравање својих присталица, чак и оних политички писменијих, јер је за њих битно само то да разумеју шта он заступа. Ако је то у њиховом интересу, неће му замерити и кад лупета.

                                                       *  *  *

Људи се жале на обавезе сваке врсте, на превелик број обавеза, које се каткад међусобно укрштају, али време је такво – шта да се ради... Обавезе су саставни део наше свакодневице. Оне се могу поделити на оне које прихватамо споља из разних разлога, мање или више неизбежних, и на оне које намећемо сами себи.

Ове прве опет могу се поделити на оне које не желимо избећи, јер су уграђене у нашу егзистенцију, и на оне које бисмо хтели смањити, или сасвим укинути, али је то скопчано с тешкоћама.

Али дође време, раније или касније, кад обавезе почињу да сметају. Човек бива све мање у стању да сам себи намеће обавезе, јер нема снаге да им одговори, а паралелно с тим ни други од њега готово ништа не очекују. И тај регрес је све већи, тако да временом може постати неподношљив. Показује се да ма колико било тешко подносити вишак обавеза, много је теже подносити њихов мањак, поготово радикални недостатак. Тачније, мањак се подноси све док имамо утисак да нам иде у прилог, да нам смањивање или ослобађање од једног броја обавеза допушта да се јаче препустимо другима које сматрамо важнијима. А кад осетимо да нам то ослобађање ништа не доноси, онда оно прелази у своју супротност, рогуши се на нас јутром и вечером. То споро иде и углавном се тешко евидентира, али није лако затомити осећај да ту ствари не стоје добро. И онда почнемо да се отимамо о обавезе, да другима нудимо више од оног што од нас тражe или, на крају, оно што нико не тражи. Но ни ту се не одустаје, но се осваја нови простор с ону страну реалног, у подручју уображења. Насељавамо своју свест псеудообавезама, сами себе плански задужујемо и сами пред собом се раздужујемо. Споља гледано, ми све мање и све тање постојимо, а изнутра се докази нашег постојања умножавају. У том се смислу број живих мртваца у једном великом граду, па и у друштву у целини, вртоглаво увећава, а да то ником није јасно, понајмање њима самима.

Ваља рећи да се у оквиру те несталне скупине не умире од исте бољке. Има их који су живи за себе, а мртви за све друге. (Њихов положај је тужан.) Али има и таквих који су мртви за оне, многобројне, за које је мера постојања искључиво присуство у јавним гласилима или учешће у неким сумњивим радњама – док су за своје укућане, родбину, пријатеље, увелико живи.

Књижевник