Редовни политички саобраћај

Политика је попут саобраћаја – ако је регулисана прецизним правилима и процедурама може бити од користи друштву и обичним људима, а ако се одвија стихијски може бити опасна како за оне који је „возе” тако и за „случајне пролазнике”. На сваком друштву је да се определи какав модел политичког саобраћаја му одговара – да ли онај стихијски или онај институционализован и уређен.

Oд конституисања модерне српске државе имали смо примере и институционалног јавашлука и институционалне одговорности, зависно од различитих владара и њихових стилова, па чак ни после фаворизованих петооктобарских промена није ишло лако са увођењем реда у област политичког, економског и друштвеног живота. Томе је значајно доприносила чињеница што је једна од највећих странака у Србији – Српска радикална странка – била изразито непријатељски расположена према читавом петооктобарском поретку, мада је сасвим уредно учествовала у његовим политичким процесима и процедурама, но јасно стављајући до знања јавности да ће, уколико се легално домогне власти, петооктобарски поредак променити и срушити, мењајући стратешке правце политичког деловања у односу на претходну власт. Тако се сам петооктобарски поредак климао, остављајући утисак конфузног „интеррегнума”, за који се, попут некадашње немачке Вајмарске републике, могло очекивати да ће пре или касније попустити пред налетом политичких екстремиста. Но најновијом поделом у Српској радикалној странци околности су се промениле, поредак се стабилизовао и указала се могућност да се у Србији успостави „редовни политички саобраћај”, баш попут оног у осталим европским земљама.

Наиме, политички саобраћај у већини европских земаља почива на институционалном партнерству између умерене левице (тј. левог центра оличеног у савременој социјалдемократији) и умерене деснице (тј. десног центра оличеног у савременим демохришћанским и конзервативним партијама), при чему су класична револуционарна левица и класична екстремна десница на маргинама политичког живота, не успевајући да значајније анимирају гласаче. Тако у Британији имамо лабуристе и конзервативце, у Немачкој социјалдемократе и демохришћане, у Француској социјалисте и деголисте, као оличења умерене левице и умерене деснице (тј. левог и десног центра), које се не споре око суштинских питања самог политичког поретка, као ни око стратешких праваца његовог развоја, већ само унутар истог поретка истичу различите захтеве – леви центар захтев за више социјалне солидарности, десни центар захтев за више поштовања традиције и обичајности.

За разлику од тога, у Србији смо све донедавно имали ситуацију да простори левог и десног центра тј. умерене левице и деснице нису стабилизовани будући да је најбројнија политичка групација, Српска радикална странка, мешајући у себи мотиве екстремне деснице и екстремне левице, представљала политичког мутанта који је у себе могао да усиса читав систем дајући свему екстремни тон. Но, с најновијим формирањем два крила радикала, Србији се пружила шанса да се у њој стабилизују простори левог и десног центра, а да, баш као у осталим европским државама, на маргину оду групације са екстремним предзнаком.

Уколико се Демократска странка, после вишегодишњег лутања, угнездила на левом центру покушавајући да развије идеју модерне социјалдемократије (мада је ова странка толико хетерогена да у њој има и чистих либерала, па чак и конзервативаца), утолико се Николићевом крилу радикала, или групацији под називом „Напред, Србијо”, пружа прилика да се, након раскида са Шешељевим радикалима, стационира на десном центру и да стабилизују тај део политичког простора.

Управо је на десном центру наше политичке сцене велика празнина, након што је Коштуничин ДСС доживео политички нокдаун, док су Драшковићев СПО и остале групације које гравитирају десном центру одавно изван праве снаге.

Заправо успех Николићевих „напредњака” зависиће управо од способности да стабилизују простор десног центра и да понуде неку нову идеју у односу на Шешељеве радикале, управо идеју свету прихватљиве савремене конзервативне странке, чиме би сам Шешељ био сведен на српског Лепена који прелази цензус, али који ипак не учествује у главним политичким токовима. Уколико јасно уобличе своју политичку идеју, управо у правцу десног центра, Николићеви „напредњаци” ће бити 2:1 у односу на Шешељеве радикале, што им обезбеђује најмање 15 одсто (чак до 20) бирачког тела, што није мали почетни политички капитал.

Коначно, након свега тога Србија би имала стабилизован политички простор, где би на једном полу имали стабилан и јак леви центар оличен у ДС-у и реформисаном СПС-у, на другом полу јак и стабилан десни центар оличен у „Напред, Србијо” (а добро би било и да се ДСС оријентише ка десном центру, а не ка Шешељевој екстремној десници), док би између ова два пола био класичан (нео)либерални центар оличен у ЛДП-у и Г17 плус.

Тако би политички простор у Србији након много година, још од времена старих српских напредњака, либерала, радикала и демократа, почео показивати структуру сличну политичким просторима у већини европских држава. Коначно, био би то редовни политички саобраћај, у коме би леви, десни и класични центар возили по истоме путу и уважавајући иста правила, а различити би били само брзина и смер, јер ипак је апсурдно очекивати да у једном демократском друштву сви возе истом брзином и у истоме смеру.

Научни сарадник у Институту 
друштвених наука у Београду