Уметнички говор о истини

Историчарка уметности Бојана Пејић је уметнички директор овогодишњег 49. Октобарског салона у Београду чије је отварање заказано за 26. септембар. Изложба „Уметник – грађанин / Уметница – грађанка”, с поднасловом „Контекстуалне уметничке праксе”, поставиће питање: „Да ли нам је потребна уметност да нам каже оно што не желимо да знамо?”

Октобарски салон је манифестација која указује на различите критичарске, односно кустоске позиције. Који су Вас мотиви определили да представите уметност у контексту?

Одговор је једноставан: ја такву уметност пратим, пишем већ годинама о уметницима који се критички баве „датом реалношћу”, а њих има и у иностранству, у постјугословенским срединама, а и код нас. Волим да цитирам уметницу из Загреба, Сању Ивековић, која мисли да уметници нису обавезни да дају одговоре на постојеће проблеме, већ су ту да постављају питања. Мене од седамдесетих година интересује уметност која поставља питања – о себи самој, о својим могућностима (а и немогућностима) у датој култури, о механизмима кроз које уметност функционише. Контекстуалне уметничке праксе нису нешто што сам сада смислила специјално за Београд. Сакупила сам уметнике које знам лично, чију уметност поштујем највише зато што ми је оваква уметност „отворила очи” за многе ствари о којима раније нисам размишљала.

Да ли се уметници чије ћемо радове видети на Салону баве појавама у сопственим културама и на који начин?

Није толико битно да ли се уметници стриктно баве баш сопственом културом. Када један аустријски уметник, попут Оливера Реслера, ради критику глобализма, он се не бави озбиљним проблемом ширим од његове државе. Можда је још бољи пример управо пројекат Сање Ивековић, „Женска кућа,” који је она почела 1988, а који тематизује кућно насиље над женама. Пројекат се одвијао као радионица коју уметница ради са женама које су нашле уточиште у „сигурним кућама”, а до сада их је реализовала у Загребу, Луксембургу, Банкоку, Пећи, и сада у Београду. Дакле, проблем којим се она бави се може препознати као „глобалан” али све средине у којима се насиље над женама (и децом) дешава, и то независно од степена економског развоја у којем се налазе, настоје да овај друштвени проблем буде невидљив.

Оно што сам желела да сугеришем изразом „сопствена култура” пре свега се односи на критику национализма у сопственој а не туђој средини. Радови на Салону који успостављају овакву критику а и критику религије (тачније религија) односе се на процесе у „сопственој кући.”

Можемо ли очекивати жанровску разноликост радова који неће имати само документарни приступ?

За контекстуалне радове можда би најприкладнији био управо документарни приступ, а данас се он најчешће налази у медију видеа. Међутим, питање којим се савремена теорија документарног филма и видеа озбиљно бави је да ли је документарац заиста најпогоднији да каже „истину” о реалности, или се пак и код документарног видеа ради о, фукоовски речено, „политици истине.” Другим речима, узети камеру и снимити културни околиш не мора обавезно да значи „чисту истину” зато што уметник интервенише већ у процесу саме продукције рада, постпродукције и презентације. Можда је добар пример рад уметника из Бањалуке, Младена Миљановића, „Служим уметности” (2006–2007) у којем он фотографском камером сваки дан документује свој перформанс у напуштеној касарни, који је трајао 274 дана (онолико дана колико је трајао његов војни рок). Документаран елеменат је присутан, али када се ове фотографије поставе у галеријски простор, оне производе ефекте на посматраче који, сасвим сам сигурна, неће ову инсталацију напустити са осећањем да су „терорисани” документарношћу.

Иако се већ око три деценије трудим да пратим савремену уметност, увек сам наново фасцинирана које начине уметници проналазе да нам саопште оно што желе. Немачка уметница Јудит Зигмунд, на пример, у свом видеу третира проблем трговања женама из источне Европе, које су приморане да раде као проституке на Западу. Цео рад се заснива на интервјуу који је уметница обавила са једном таквом женом, али је Зигмундова тај документарни снимак „превела” у жанр „сапунске опере”.

Како објашњавате да су све посткомунистичке земље, као што сте једном изјавили, „алергичне” на политичку уметност?

Највише зато што у овим срединама није дошло до неопходне редефиниције појма „политичко”. На првом месту, појам политичког се искључиво своди на значење „дневне политике” (и свакодневног препуцавање политичких партија). С друге стране, према посткомунистичком консензусу, пут у „рај будућег капитализма” треба да се одвија неконфликтно, па нам стога и нису потребни уметници који „таласају” постојеће стање. У једном старом тексту, Марија Тодорова пише о сличном проблему, а то је феминизам. У Бугарској (и не само њој) политичари су тврдили, отприлике „да ми прво створимо нашу самосталну државу, а феминизам ћемо имати касније”. У савременим теоријама културе и уметности, које се ослањају на Фукоову „постхуманистичку” мисао, „политичко” се не разматра у класичном смислу. Напротив, говори се о односима моћи који се конституишу на сваком нивоу нашег живота, у породици, у односима међу половима, у друштвеној хијерархији, у односима између доминантне националне културе и мањих култура које она не признаје или их потискује, и коначно о односима моћи у уметничком систему којим царује тржишна економија.

Најавили сте мноштво видео радова, фотографија, плаката, текста... То значи да сваки рад захтева посвећеност. Нема „протрчавања” кроз изложбу. Да ли је публика спремна на то?

Нисам сигурна да ће овај Салон захтевати већу „посвећеност” посматрача него они претходни. Можда ће за њега бити потребно нешто више времена, јер известан број видео радова се заснива на наративној структури, па је неопходно сести и одгледати их. Такав је рад израелске уметнице Јаел Бертане, „Летњи камп” или видео пољског уметника, Артура Змијевског, „Они”. Немам ништа против „протрчавања кроз изложбу”. То и сама некад радим. Али, и за нека дела која су била виђена на претходим салонима, неком из публике је требало времена да, на пример, ужива у неком зен акту, или пак некој „класичнијој” скулптури. Да ли је публика спремна или не да посвети време једној изложби зависиће од радова на њој. Живимо у брзим временима, нека уметност је „брза” и може се ухватити на прву лопту, нека не.