Трагикомедија на српској политичкој сцени

Под „овима” подразумевају актуелну власт, а под „онима” партије које су у опозицији а настале су, углавном, фазном фрагментацијом Демократске странке и њених деривата. Наравно, уместо „ових” и „оних” на власт би требало да дођу „нови” из имагинарног националног блока.

Читава конструкција је сумњива из низа разлога. Прво, „ови” и „они” су се већ прилично измешали услед тога што је у редове првих, после промене власти 2012, претрчао низ играча из старог владајућег тима. При томе не маргиналних, већ оних који су га умногоме оличавали. Отуда, „ови” су и те како синтеза политичара који су после пада ДС-а са власти први пут дошли до државног кормила, и немалог броја – по постидеолошко-опортунисчком „catch-all” принципу – усисаних кадрова и организација из старог владајућег круга.

Стигли смо до „нових”, који себе – иако су још тек елементи потенцијалног политичког мозаика а не оличење постојећег који представља релевантну снагу – виде као алтернативу старим политичким снагама. Реално они нису баш „нови”. Сви појединци који су на челу странка и других организација које би, теоријски, могле да се обједине у некакав „државотворни” блок, на друштвено-политичкој сцени су скоро онолико колико и фронтмени „ових” и „оних”. А и нису више у цвету младости, па да говоримо о подмлађивању политичке сцене.

Чињеница је да персонално најчешће нису били у власти, али далеко је од тога да то није био случај и са свим партијама које би могле да буду део блока „нових”, нити да појединачно или организационо и други из тог друштва нису били блиски властима у неком периоду. ДСС, из кога је произашао нови ДСС, био је на власти до 2008. у коалицији са неким чиниоцима из сфере „оних”. А некадашње Двери (претеча садашњих) – тада још велики, параполитички НВО – и те како су на разне начине биле повезане са сегментима тадашње власти које је предводио Коштуница.

Лично, какви су нам други политичари, имам позитивно мишљење о њему. Ипак, истине ради, битно је напоменути да „нови” само условно могу тако да се назову. А од тога је важније нешто друго – да ли су неки од њих сада повезани са „овима” и „службама” које су под њиховом контролом. То потпуно потире могућност да се ради о суштинској алтернативи садашњој и претходној власти. Никоме не нудим одговор, али неке ствари су чудне и наводе на размишљање. Примера ради, када основано или не, из иностранства оптуженом шефу политичке полиције актуелне власти, део патриотске опозиције јавно изрази подршку.

Нелогично је да неко ко је у опозицији у непријатном моменту за режим, њему прискаче у помоћ. Неко ће рећи – па у томе се огледа „државотворност”. Можда, али у држави где је недвосмислено јасно да власт води национално посвећену политику. Другачије ствари стоје у Србији, где – истине ради не само ови који сада воде Србију – властодршци тргују националним интересима са евроатлантским силама како би платили седење у државним фотељама. Сетимо се само да су „они” 2008. довели Еулекс и тако маргинализујући улогу ОУН битно погоршали српске позиције јужно од Ибра. Док су „ови” од Бриселског договора, преко од свега најгорег укидања српске Цивилне заштите, до опасних играрија које су уследиле после тога, Албанцима препустили контролу над севером Косова који су Срби пре тога контролисали скоро као Врање.

Шта је онда „државотворно” у солидарисању са неким из те екипе? Читава ствар делује бизарно. Као да је наступио тренутак демонстрирања лојалности „служби” од стране сарадника, па су и функционери неких опозиционих странака (чак и из редова „оних”), али и читаве партије на које се мисли када се говори о „новима”, стали у одбрану Вулина. Није то само по себи нешто недопустиво, већ додатно мути воду и чини још тежим да се разлуче „ови” од „оних” и „нови” од свих њих. И то толико да је питање да ли је ту ишта реално или се потпуно ради о политичкој фатаморгани.

Толико о нашим политичарима. Такви су какви су, али друге немамо и у догледно време нећемо добити. Онда да будемо практични и видимо шта нама у овом тренутку највише одговара. Ако не стратешки – јер с обзиром на све речено тешко је о томе судити у домену наших надигравања за власт – онда бар тактички. У овом тренутку, уверен сам у то, а то је да се „ови”, „они” и „нови” свађају, а народ – револтиран нашом политичком некултуром која прожима све поре система – што масовније буде на улицама. Пре против некога и нечега, него за друге политичке факторе. Али важно је да је ту јер су Американци, у складу са тзв. Охридским споразумом, планирали за август а сада одложили за новембар, одржавање донаторске конференције за, како они кажу, „Србију и Косово”. Док је у Србији турбулентна ситуација, такве конференције неће бити.

Ту би, како је замишљено, кроз потписивање пратеће документације, која иде уз добијена средства, официјелни Београд званично прихватио западни план (на који је власт већ усмено пристала) о фактичком признању Косова. Док се „ови” и „они” (који углавном такође прихватају „косовску капитулацију”), уз опортунистичко кибицовање „нових”, препуцавају на улицама и у вези са њима, тога неће бити! А време пролази и геополитички односи у свету се мењају. Већ тај добитак за ову нашу девастирану Србију није мала ствар. После ћемо видети како ћемо и шта ћемо.

Политички аналитичар

Прилози објављени у рубрици „Погледи” одражавају ставове аутора, не увек и уређивачку политику листa