Tragikomedija na srpskoj političkoj sceni

Pod „ovima” podrazumevaju aktuelnu vlast, a pod „onima” partije koje su u opoziciji a nastale su, uglavnom, faznom fragmentacijom Demokratske stranke i njenih derivata. Naravno, umesto „ovih” i „onih” na vlast bi trebalo da dođu „novi” iz imaginarnog nacionalnog bloka.

Čitava konstrukcija je sumnjiva iz niza razloga. Prvo, „ovi” i „oni” su se već prilično izmešali usled toga što je u redove prvih, posle promene vlasti 2012, pretrčao niz igrača iz starog vladajućeg tima. Pri tome ne marginalnih, već onih koji su ga umnogome oličavali. Otuda, „ovi” su i te kako sinteza političara koji su posle pada DS-a sa vlasti prvi put došli do državnog kormila, i nemalog broja – po postideološko-oportunisčkom „catch-all” principu – usisanih kadrova i organizacija iz starog vladajućeg kruga.

Stigli smo do „novih”, koji sebe – iako su još tek elementi potencijalnog političkog mozaika a ne oličenje postojećeg koji predstavlja relevantnu snagu – vide kao alternativu starim političkim snagama. Realno oni nisu baš „novi”. Svi pojedinci koji su na čelu stranka i drugih organizacija koje bi, teorijski, mogle da se objedine u nekakav „državotvorni” blok, na društveno-političkoj sceni su skoro onoliko koliko i frontmeni „ovih” i „onih”. A i nisu više u cvetu mladosti, pa da govorimo o podmlađivanju političke scene.

Činjenica je da personalno najčešće nisu bili u vlasti, ali daleko je od toga da to nije bio slučaj i sa svim partijama koje bi mogle da budu deo bloka „novih”, niti da pojedinačno ili organizaciono i drugi iz tog društva nisu bili bliski vlastima u nekom periodu. DSS, iz koga je proizašao novi DSS, bio je na vlasti do 2008. u koaliciji sa nekim činiocima iz sfere „onih”. A nekadašnje Dveri (preteča sadašnjih) – tada još veliki, parapolitički NVO – i te kako su na razne načine bile povezane sa segmentima tadašnje vlasti koje je predvodio Koštunica.

Lično, kakvi su nam drugi političari, imam pozitivno mišljenje o njemu. Ipak, istine radi, bitno je napomenuti da „novi” samo uslovno mogu tako da se nazovu. A od toga je važnije nešto drugo – da li su neki od njih sada povezani sa „ovima” i „službama” koje su pod njihovom kontrolom. To potpuno potire mogućnost da se radi o suštinskoj alternativi sadašnjoj i prethodnoj vlasti. Nikome ne nudim odgovor, ali neke stvari su čudne i navode na razmišljanje. Primera radi, kada osnovano ili ne, iz inostranstva optuženom šefu političke policije aktuelne vlasti, deo patriotske opozicije javno izrazi podršku.

Nelogično je da neko ko je u opoziciji u neprijatnom momentu za režim, njemu priskače u pomoć. Neko će reći – pa u tome se ogleda „državotvornost”. Možda, ali u državi gde je nedvosmisleno jasno da vlast vodi nacionalno posvećenu politiku. Drugačije stvari stoje u Srbiji, gde – istine radi ne samo ovi koji sada vode Srbiju – vlastodršci trguju nacionalnim interesima sa evroatlantskim silama kako bi platili sedenje u državnim foteljama. Setimo se samo da su „oni” 2008. doveli Euleks i tako marginalizujući ulogu OUN bitno pogoršali srpske pozicije južno od Ibra. Dok su „ovi” od Briselskog dogovora, preko od svega najgoreg ukidanja srpske Civilne zaštite, do opasnih igrarija koje su usledile posle toga, Albancima prepustili kontrolu nad severom Kosova koji su Srbi pre toga kontrolisali skoro kao Vranje.

Šta je onda „državotvorno” u solidarisanju sa nekim iz te ekipe? Čitava stvar deluje bizarno. Kao da je nastupio trenutak demonstriranja lojalnosti „službi” od strane saradnika, pa su i funkcioneri nekih opozicionih stranaka (čak i iz redova „onih”), ali i čitave partije na koje se misli kada se govori o „novima”, stali u odbranu Vulina. Nije to samo po sebi nešto nedopustivo, već dodatno muti vodu i čini još težim da se razluče „ovi” od „onih” i „novi” od svih njih. I to toliko da je pitanje da li je tu išta realno ili se potpuno radi o političkoj fatamorgani.

Toliko o našim političarima. Takvi su kakvi su, ali druge nemamo i u dogledno vreme nećemo dobiti. Onda da budemo praktični i vidimo šta nama u ovom trenutku najviše odgovara. Ako ne strateški – jer s obzirom na sve rečeno teško je o tome suditi u domenu naših nadigravanja za vlast – onda bar taktički. U ovom trenutku, uveren sam u to, a to je da se „ovi”, „oni” i „novi” svađaju, a narod – revoltiran našom političkom nekulturom koja prožima sve pore sistema – što masovnije bude na ulicama. Pre protiv nekoga i nečega, nego za druge političke faktore. Ali važno je da je tu jer su Amerikanci, u skladu sa tzv. Ohridskim sporazumom, planirali za avgust a sada odložili za novembar, održavanje donatorske konferencije za, kako oni kažu, „Srbiju i Kosovo”. Dok je u Srbiji turbulentna situacija, takve konferencije neće biti.

Tu bi, kako je zamišljeno, kroz potpisivanje prateće dokumentacije, koja ide uz dobijena sredstva, oficijelni Beograd zvanično prihvatio zapadni plan (na koji je vlast već usmeno pristala) o faktičkom priznanju Kosova. Dok se „ovi” i „oni” (koji uglavnom takođe prihvataju „kosovsku kapitulaciju”), uz oportunističko kibicovanje „novih”, prepucavaju na ulicama i u vezi sa njima, toga neće biti! A vreme prolazi i geopolitički odnosi u svetu se menjaju. Već taj dobitak za ovu našu devastiranu Srbiju nije mala stvar. Posle ćemo videti kako ćemo i šta ćemo.

Politički analitičar

Prilozi objavljeni u rubrici „Pogledi” odražavaju stavove autora, ne uvek i uređivačku politiku lista