СС Ханџар дивизија као народна кухиња

Ако до сада нисте знали, 13. СС Ханџар дивизија је била нека врста социјалне установе за подршку муслиманској сеоској сиротињи избеглој из источне Босне. До сада је важило да је ова оружана фашистичка СС формација босанских муслимана, а у припреми за источни фронт против Црвене армије, починила ужасне злочине над Србима и Јеврејима у БиХ.

У интервјуу који је француски научник Ксавије Бугарел дао новинару Дарку Омерагићу за „Слободну Босну”, обострано су се потрудили да релативизују злочиначке заслуге СС Ханџар дивизије. По њима, „муслимани у њеном саставу већином су били присилно мобилисани”, „нису ни били муслимани него гладни сељаци”, „мотиви им нису били фашистички него антикомунистички”.

Пре свега, прескочили су контекст у коме је 1943. формирана СС Ханџар дивизија. Није настала на иницијативу Хитлеровог Берлина или Павелићевог Загреба, него „недужног” Сарајева. Муслимански прваци писмено су замолили Хајнриха Химлера, команданта елитне нацистичке СС формације и команданта свих концлогора у поробљеној Европи, да Босну стави под окупацију Трећег рајха. Директно уместо посредно преко НДХ. Зашто? Да ли из страха од српске освете због усташких злочина над којим су се згражавали и немачки официри? Или као протест због тога што је НДХ своје „хрватско цвијеће” третирала као запуштени коров? Саговорници не нуде одговор.

Химлер је изашао у сусрет молби из Сарајева у виду СС Ханџар дивизије чије језгро су, наравно, чинили добровољци, а допуна је изведена трансвером из редовне домобранске војске геноцидне НДХ. Команданти су били Немци, а политички комесари за веру и морал – босанске хоџе. Ево како о томе говори Бугарел: „Припадници Ханџар дивизије су углавном убијали цивиле српске националности, а у оквиру сурове и злочиначке борбе против партизана, а не у оквиру геноцидне политике над Србима као таквим. Најбољи доказ тога јесте тај да је Ханџар дивизија одлично сарађивала са четницима. Усташка политика према Србима јесте била геноцидна, и у тој политици су, нажалост, суделовали неки муслимани односно Бошњаци.”

У три реченице пет нелогичности!? Бугарел каже да су ови муслимански есесовци „убијали српске цивиле” и да су у „геноцидној усташкој политици учествовали и неки муслимани”. Али у овом истом пасусу тврди да „ти сурови злочини Ханџар дивизије над Србима” нису били мотивисани шовинистичком србомржњом, него идеолошком мржњом према партизанима, који су, случајно, углавном били Срби. Елем, босански муслимани су неспорно масовно убијали српске цивиле било под ознаком У или под ознаком СС на црној униформи. У првом случају је то било геноцидно, у другом антикомунистичко, што данас и не делује као лоше оправдање. Наводна „сарадња Ханџар дивизије са четницима” ипак није „најбољи доказ” да нису истребљивали Србе само зато што су Срби, него није ама баш никакав доказ ни за шта. У грађанском рату 1941–1945 спорадично су преговарале и сарађивале све стране, како међусобно, тако и са немачким и италијанским окупатором. Но, Бугарел није на овоме стао.

„Према мојем рачунању, отприлике једна трећина муслиманских припадника Ханџар дивизије били су добровољци, док су две трећине силе мобилисани у ту војну формацију. Што се тиче добровољаца, њихова мотивација јесте била пре свега материјална. Доста тих добровољаца су биле избеглице из источне Босне, које су напросто тражиле начин да осигурају храну себи и својој породици. Политичке или религијске мотивације су биле маргиналне. Зато кажем да је Ханџар дивизија била пре свега сељачка, а не муслиманска формација.”

Дакле, сви муслимани у 13. СС дивизији, која је и добила име ханџар, према експресивном турцизму за нож, нашли су се у њој невољно. Једни су натерани физичком силом (присилна мобилизација), а други егзистенцијалном нуждом (добровољно приступање). Ови потоњи су врло занимљиви јер испада да је СС Ханџар дивизија за њих била нека врста социјалне установе илити „народне кухиње”. Хајде да условно прихватимо да су добровољци били потхрањени сеоски лумпенпролетаријат „без политичких и верских предрасуда”, али како су онда ипак знали да треба да убијају баш Србе и од пљачке српске имовине хране своје породице. Биће да су им рекли они који су писали Химлеру. А ти су били њихова политичка и верска елита која је представљала 90 одсто руководећег кадра НДХ у Сарајеву, али и обнашала и бројне највише функције у Павелићевој влади у престоном Загребу. И, наравно, активно или пасивно учествовали у реализацији геноцидног пројекта ликвидације и прогона Срба у БиХ.

У конкретном подухвату формирања СС Ханџар дивизије све је обавило вођство босанских муслимана у партнерству са Химлером, а иза леђа увређеног и осветољубивог Павелића. Сарајево је дало иницијативу, добровољце, босанско вежбалиште за убијање Срба и Јевреја, имаме као комесаре за веру и ћудоређе. А Берлин, са своје стране, СС лиценцу, више официре, обуку у Вилдефраншу и стаљинградски фронт. На мобилизацији босанских муслимана, ангажовао се и Јерусалимски велики муфтија Ел Хусеини, наставља Бугарел.

„Он је имао велики ауторитет код муслиманских верских и политичких првака. Дошао је у Сарајеву у априлу ’43. да придобије њихову подршку у стварању Ханџар дивизије. Том приликом примио је различите делегације, између осталог, делегацију покрета ’Млади Муслимани’. Ако верујемо Џемалудину Латићу, један од чланова те делегације био је Алија Изетбеговић.”

Тако Бугарел подсећа да је стварање Ханџар дивизије имало не само широку домаћу него и панисламску подршку, али открива и једну верзију партиципације Алије Изетбеговића у овој важној епизоди историје босанских муслимана. И више од тога, указује на наличје омиљене бошњачке приче о повести БиХ као узору мултикултурне отворености и толеранције, посебно према прогнаним Сефардима. Но, да не увреди танкоћутне Бошњаке, Бугарел вели: „Антисемитизам је играо важну улогу у идеолошком одгоју припадника Ханџар дивизије, али је тешко знати колико је тај антисемитизам заиста био присутан код СС имама и код обичних војника. Било је како је било, након што је Ханџар дивизија створена у фебруару 1943. године, и након што се вратила у Босну и Херцеговину у марту 1944. године, скоро сви Јевреји Босне и Херцеговине су већ убијени од усташа или депортирани у Немачку.”

Елем, антисемитизам СС имама и СС постројби није било могуће доказати ин флагранти јер су истребљивање Јевреја у БиХ већ биле темељито обавиле усташе католици у старијем партнерству са усташама муслиманима у „заједничком злочиначком подухвату”. Срба је, срећом, и након марта ’44 нешто претекло, па ханџар-есесовци нису остали без радних места. Усташко истребљење Јевреја зове се Холокауст, а српских цивила – легитимна борба за опстанак. „Било је како је било”, фаталистички релативизује Бугарел да му штогод не замере, тако да Омерагићу није било тешко да интервју упакује насловом и поднасловом по укусу домаћих читалаца.

„Изјава Емира Суљагића је важна и храбра”, стоји у наслову! А у поднаслову и објашњење да се директор „МЦ Сребреница” оградио од СС Ханџар дивизије и усташа: „Они који су и служили у СС и били слуге НДХ нису то чинили у име нашег народа.” Него у име ког народа ? Српског? Руског? Јеврејског? Слугерањство је било исувише масовно да би било апсолвирано оградом једног директора гробља, са кога се непрестано од Срба ишћу додатна извињења и покајања. Чак и Бугарел каже: „Учествовање Муслимана у усташким злочинима у Сарајеву се често заборавља.” Али, истовремено, по њему испада да злочини муслиманских есесоваца и нема рашта да се памте. Штавише, Химлер им је главну мету нацртао у Русији, а иста мета је данас опет пожељна.

Професор емеритус

Прилози објављени у рубрици „Погледи” одражавају ставове аутора, не увек и уређивачку политику листa