Меланхолија љубави

У вре­ме­ну ка­да се не­вер­бал­ни те­а­тар ба­ви пре­вас­ход­но пи­та­њи­ма људ­ске оту­ђе­но­сти, хлад­но­ће, бе­сми­сла,... ка­да го­во­ри о вре­ме­ну у ко­ме емо­ци­је по­ста­ју пре по­вод за страх или под­смех, не­го не­што што тре­ба са ра­до­шћу иш­че­ки­ва­ти, аме­рич­ка ко­ре­о­граф­ки­ња Мег Стју­арт кре­и­ра пред­ста­ву по све­му су­прот­ну овим пре­о­вла­ђу­ју­ћим умет­нич­ким то­ко­ви­ма –та­на­ну, не­жну, дир­љи­ву,... без бо­ја­зни да ће ого­ље­на емо­тив­ност ко­јом се по­и­гра­ва и по ко­јој не­ми­ло­срд­но ро­ва­ри, оста­ви­ти ути­сак сла­ду­ња­ве или ро­ман­ти­зи­ра­не по­зо­ри­шне ис­по­ве­сти.

Јер, њен ори­ги­нал­ни аутор­ски ру­ко­пис и крај­ње мо­дер­ни­стич­ки сен­зи­би­ли­тет те­шко да би мо­гли да про­из­ве­ду та­кав ефе­кат.

У овој пред­ста­ви, по­е­тич­ног на­сло­ва „Мо­жда за­у­век” (Maybe fo­re­ver), при­ка­за­ној на сце­ни Ате­љеа 212 у окви­ру Би­теф фе­сти­ва­ла, Мег Стју­арт раз­ми­шља о љу­ба­ви, по­ку­ша­ва да до­пре до су­шти­не људ­ске бли­ско­сти, да от­кри­је сна­гу се­ћа­ња, да са­гле­да од­нос дво­је љу­ди ли­шен чак и оног те­ле­сног, ли­шен стра­сти, све­ден на есен­ци­ју искре­ног, ро­ман­тич­ног осе­ћа­ња. Она на сце­ни по­ста­вља низ пи­та­ња свом има­ги­нар­ном дра­гом, по­вла­чи не­ка­да дав­но из­го­во­ре­не ре­чи, го­во­ри не­ке но­ве, се­ћа се, пре­и­спи­ту­је, ком­би­ну­је сво­је ре­чи са ма­лим, јед­но­став­ним по­кре­ти­ма ко­ји, док она го­во­ри, са­свим спон­та­но из­би­ја­ју из ње­ног те­ла. То су за­и­ста са­свим ма­ли, при­род­ни по­кре­ти ко­ји убе­дљи­во раз­от­кри­ва­ју жен­ску ра­њи­вост и че­жњу, и из­вр­ћу уну­тра­шњи свет аутор­ке као ски­ну­ту блу­зу.

Са сво­јим парт­не­ром Фи­ли­пом Ге­ма­хе­ром, Стју­ар­то­ва ре­ду­ку­је плес до крај­них гра­ни­ца, а за­хва­љу­ју­ћи ве­шти­ни и има­ги­на­ци­ји она успе­ва да све вре­ме оста­не у окви­ри­ма свог пле­сног је­зи­ка, не до­зво­ља­ва­ју­ћи да ти са­свим при­род­ни и јед­но­став­ни по­кре­ти скли­зну у би­ло ко­ју вр­сту сте­ре­о­ти­па. Да­па­че, зна­лач­ким ком­би­но­ва­њем тих го­то­во сва­ко­днев­них, на из­глед сви­ма из­во­дљи­вих крет­њи, она кре­и­ра не са­мо склад­не де­о­ни­це, већ шар­мант­не, ма­ле драм­ске си­ту­а­ци­је. У ве­ћи­ни тих си­ту­а­ци­ја љу­бав­ни пар ми­ру­је, не­кад ле­же­ћи ле­ђи­ма окре­нут пу­бли­ци док је ње­на гла­ва у ње­го­вом кри­лу, не­ка­да се­де­ћи и гле­да­ју­ћи у зид, не­ка­да у за­гр­ља­ју... Мо­жда нај­ве­ћи ква­ли­тет пред­ста­ве ле­жи упра­во у ат­мос­фе­ри ко­ја се ра­ђа из тог сми­ра­ја, из пре­ци­зне глу­ме и све­де­ног ге­ста. А ат­мос­фе­ра ва­ри­ра од крај­њег спо­ко­ја, до не­ми­ра и раз­до­ра, од тре­ну­та­ка сре­ће, до осе­ћа­ња уза­луд­но­сти, не­ра­зу­ме­ва­ња, гу­бит­ка... У тим тре­ну­ци­ма гле­да­лац би­ва пре­пла­вљен осе­ћа­њи­ма вр­хун­ске ин­ти­ме и ме­лан­хо­ли­је, оли­че­не у те­ли­ма ко­ја као да ми­мо­и­ла­зе окви­ре јед­ног про­стор-вре­ме­на. И он­да ка­да су за­гле­да­на у пра­зни­ну, фи­зич­ки бли­зу али су­штин­ски ми­ља­ма да­ле­ко, и он­да ка­да су јед­на склад­на, ду­хов­на це­ли­на, и ка­да се чи­ни да је пи­та­ње веч­не љу­ба­ви и од­го­вор на ње­га, са­жет у том јед­ном, ухва­ће­ном, за­у­ста­вље­ном тре­нут­ку.

На сце­ни се овом па­ру при­дру­жу­је и му­зи­чар Ни­ко Хаф­кен­шејд. Ње­гов ме­лан­хо­лич­ни глас, зву­ци ги­та­ре ко­ју сви­ра и при­јат­на по­ја­ва, са­вр­ше­но се укла­па­ју са пле­сним па­ром и те­мом ко­ма­да. И ви­зу­ел­но пред­ста­ва је до­бро „упа­ко­ва­на”, сце­на је уокви­ре­на јед­но­став­ним, там­ним за­ве­са­ма, а у по­за­ди­ни је ве­ли­ки, про­зир­ни па­но са сли­ком тра­ве и два цве­та ма­слач­ка ко­ји сим­бо­ли­зу­ју крх­кост и чи­сто­ћу.

Је­ди­ни про­блем пред­ста­ве „Мо­жда за­у­век” ле­жи у рет­ким, али ипак по­сто­је­ћим тре­ну­ци­ма мо­но­то­ни­је и пра­зног хо­да, ко­ји су ла­ко мо­гли би­ти из­бег­ну­ти ре­дук­ци­јом при­ка­за­ног ма­те­ри­ја­ла. Де­лом и због то­га, али пре­вас­ход­но због свог спо­рог рит­ма и не сви­ма бли­ског, спе­ци­фич­ног сен­зи­би­ли­те­та, „Мо­жда за­у­век” је, у нај­бо­љој тра­ди­ци­ји би­те­фов­ских пред­ста­ва, иза­зва­ла са­свим опреч­не ре­ак­ци­је гле­да­ла­ца, од емо­тив­не по­тре­се­но­сти и су­за – до крај­ње рав­но­ду­шно­сти или чак ири­ти­ра­но­сти и не­го­до­ва­ња. Брз жи­вот, за­си­ће­ност ин­фор­ма­ци­ја­ма, по­жу­да за ин­стант ефек­том и ма­њак стр­пље­ња, ра­ђа­ју пу­бли­ку ко­јој тре­ба знат­но ви­ше од оног што је Мег Стју­арт има­ла да по­ну­ди. Не­ки­ма, на­про­тив, ово је би­ло ја­ко, вр­ло емо­тив­но, го­то­во ка­тар­зич­но по­зо­ри­шно ис­ку­ство.