Живот под свећама

Нови Сад – Олујне ветрине ишибале су Нови Сад као ретко кад, па је и новинарка „Политике” остала данима без струје, уосталом као и многи становници града. Рад од куће у мом петроварадинском буџаку постао је рад од комшијске куће. Наравно, кад немаш струје, немаш ни вај-фај везу, али зато имаш проблем. Чим се прва од две олује искезила граду у лице, налик страшном кловну Стивена Кинга, те среде увече 19. јула сијалице су се саме гасиле и палиле, фрижидер се затресао и струје је у улици нестало.

Утонули смо ускоро у дубоки мрак и упалили свеће, а када се невреме стишало, пред кућом су лежали искидани струјни каблови са бандера. На мобилном телефону су се низале вести да је читав град у хаосу од ишчупаног дрвећа и кровова, оштећених аутомобила, несрећа. Кажу да су се надлежне службе разлетеле по граду још исте ноћи, сутрадан ујутро састао се градски штаб, а онда поподне прогласио ванредну ситуацију у Новом Саду. Горе је него што се прво мислило. Неко се у нашој уличици сетио да обавести и војску из суседне касарне јер су ту и њихови каблови пали пред капије кућа. Али ништа, данима никога. Када нам је после четири дана неверице, мука и стрепње ЕПС коначно повезао струју, чули смо да је кабл који је остао да се вуче по земљи војни телефонски. А у војно се не дира и он је још ту.

Другог дана смо видели да је враг однео шалу, набавили агрегат за струју и преко плота га делили са комшијама, тек да би одржали у животу замрзиваче и мобилне телефоне. Стављам лаптоп у корпу бицикла и премештам „рад од куће” пар улица даље, где немају тих проблема. Свуда домаћинска кафа и чуђење: шта, па ви још немате струје! Четири дуга летња дана купамо се у малом дворишном базену из кога већ „пробија” кишница, али је ипак топлије него из чесме. Не губим наду, не морамо још туђа купатила да тражимо. Како ли је тек онима у зградама кад стан упече, а деца пропиште од хладне воде.

Без вај-фаја смо и нервоза меље, а дете би напоље, у вожњу бициклом по крају, где као у видео-игрици треба да избегава стазе ако посумња да ту нешто може да варничи. Опасно је и све нас је дотукла вест о трагедији у којој је страдао 12-годишњи дечак у насељу Клиса, те ноћи када је олуја други пут и још снажније протутњала градом, у петак 21. јула. Муж се јавља са посла, пита јесу ли сви на броју, а ту под свећама су наш дечак и два шћућурена пса, један само на чувању.

Код мене је тада на дворишну капију пао огроман орах који се налазио преко пута на улици. Ветар га је ишчупао из корена и из дворишта се више није лако могло изаћи. Гране су дохватиле и аутомобил пред кућом, покидале још струјних каблова. Редакција те ноћи добија први извештај откуцан са телефона са кога цури додатни интернет. Сутра ће тек бити посла, мислим се.

Ујутро хоћу-нећу да преко реда тражим да ме избаве. Пошаљем СМС у „Зеленило” јер је дрво на јавној површини – ништа, мук. Решим да ручно изломим гране и тако прокрчим пут кроз разгранато чудовиште. Тек сад када је треснуло на земљу схватам колико је заправо велики био тај орах. Појављује се комшиница, спремна да помогне. Излазимо некако на чистац, долазе и други, сви шокирани призором катаклизмичног јутра.

Ускоро су на молбу стигли ватрогасци са моторним тестерама и исекли стабло. Још су се успут и шалили. Добили су хладне воде и нешто насецканог, али су брзо отишли даље, рекавши да не знају где ће пре. После њих је требало одвући велике трупце са стране, склонити грање, метлати пиљевину која лети са врелог бетона у лице. Како ли је тек овима што им је то посао.

Надлежни су долазили у групицама да попишу стање. У кући смо одустали од тога да их чекамо да сликају штету на ауту. После смо у месној заједници чули да можеш и сам слике да шаљеш. Нова шофершајбна кошта у нашем случају 14.500 динара ако је кинеска, а 17.500 динара, како кажу, европска. Са лимаријом неколико стотина евра. За накнаду штете људи ће морати да сачекају да прво град процени све последице елементарне непогоде.

Невреме је задесило и „Супернову”, преко које се снабдевам и вај-фај интернетом. Сада га у крају нема већ недељу дана, а код пријаве квара аутоматска секретарица прво рецитује у којим је све градовима настао курцшлус и унапред покушава да кориснике умири што им интернет, али ни телевизија ни фиксна телефонија из истог пакета услуга, изгледа неће брзо стићи.

Тих дана без струје, када би увече палили свеће у кући, покушавали смо да се сетимо да ли је овако било и за време бомбардовања. Опет је неко јединство међу људима, многи хоће да помогну, нуде смештај, радни простор, полице у замрзивачу да храна не пропадне. У близини једној жени која има 86 година и живи сама пао је цреп са крова, па су људи из суседства потрчали да донесу мердевине на расклапање и наместе јој део кровног покривача. Јер, стижу нове олује...