Život pod svećama

Novi Sad – Olujne vetrine išibale su Novi Sad kao retko kad, pa je i novinarka „Politike” ostala danima bez struje, uostalom kao i mnogi stanovnici grada. Rad od kuće u mom petrovaradinskom budžaku postao je rad od komšijske kuće. Naravno, kad nemaš struje, nemaš ni vaj-faj vezu, ali zato imaš problem. Čim se prva od dve oluje iskezila gradu u lice, nalik strašnom klovnu Stivena Kinga, te srede uveče 19. jula sijalice su se same gasile i palile, frižider se zatresao i struje je u ulici nestalo.

Utonuli smo uskoro u duboki mrak i upalili sveće, a kada se nevreme stišalo, pred kućom su ležali iskidani strujni kablovi sa bandera. Na mobilnom telefonu su se nizale vesti da je čitav grad u haosu od iščupanog drveća i krovova, oštećenih automobila, nesreća. Kažu da su se nadležne službe razletele po gradu još iste noći, sutradan ujutro sastao se gradski štab, a onda popodne proglasio vanrednu situaciju u Novom Sadu. Gore je nego što se prvo mislilo. Neko se u našoj uličici setio da obavesti i vojsku iz susedne kasarne jer su tu i njihovi kablovi pali pred kapije kuća. Ali ništa, danima nikoga. Kada nam je posle četiri dana neverice, muka i strepnje EPS konačno povezao struju, čuli smo da je kabl koji je ostao da se vuče po zemlji vojni telefonski. A u vojno se ne dira i on je još tu.

Drugog dana smo videli da je vrag odneo šalu, nabavili agregat za struju i preko plota ga delili sa komšijama, tek da bi održali u životu zamrzivače i mobilne telefone. Stavljam laptop u korpu bicikla i premeštam „rad od kuće” par ulica dalje, gde nemaju tih problema. Svuda domaćinska kafa i čuđenje: šta, pa vi još nemate struje! Četiri duga letnja dana kupamo se u malom dvorišnom bazenu iz koga već „probija” kišnica, ali je ipak toplije nego iz česme. Ne gubim nadu, ne moramo još tuđa kupatila da tražimo. Kako li je tek onima u zgradama kad stan upeče, a deca propište od hladne vode.

Bez vaj-faja smo i nervoza melje, a dete bi napolje, u vožnju biciklom po kraju, gde kao u video-igrici treba da izbegava staze ako posumnja da tu nešto može da varniči. Opasno je i sve nas je dotukla vest o tragediji u kojoj je stradao 12-godišnji dečak u naselju Klisa, te noći kada je oluja drugi put i još snažnije protutnjala gradom, u petak 21. jula. Muž se javlja sa posla, pita jesu li svi na broju, a tu pod svećama su naš dečak i dva šćućurena psa, jedan samo na čuvanju.

Kod mene je tada na dvorišnu kapiju pao ogroman orah koji se nalazio preko puta na ulici. Vetar ga je iščupao iz korena i iz dvorišta se više nije lako moglo izaći. Grane su dohvatile i automobil pred kućom, pokidale još strujnih kablova. Redakcija te noći dobija prvi izveštaj otkucan sa telefona sa koga curi dodatni internet. Sutra će tek biti posla, mislim se.

Ujutro hoću-neću da preko reda tražim da me izbave. Pošaljem SMS u „Zelenilo” jer je drvo na javnoj površini – ništa, muk. Rešim da ručno izlomim grane i tako prokrčim put kroz razgranato čudovište. Tek sad kada je tresnulo na zemlju shvatam koliko je zapravo veliki bio taj orah. Pojavljuje se komšinica, spremna da pomogne. Izlazimo nekako na čistac, dolaze i drugi, svi šokirani prizorom kataklizmičnog jutra.

Uskoro su na molbu stigli vatrogasci sa motornim testerama i isekli stablo. Još su se usput i šalili. Dobili su hladne vode i nešto naseckanog, ali su brzo otišli dalje, rekavši da ne znaju gde će pre. Posle njih je trebalo odvući velike trupce sa strane, skloniti granje, metlati piljevinu koja leti sa vrelog betona u lice. Kako li je tek ovima što im je to posao.

Nadležni su dolazili u grupicama da popišu stanje. U kući smo odustali od toga da ih čekamo da slikaju štetu na autu. Posle smo u mesnoj zajednici čuli da možeš i sam slike da šalješ. Nova šoferšajbna košta u našem slučaju 14.500 dinara ako je kineska, a 17.500 dinara, kako kažu, evropska. Sa limarijom nekoliko stotina evra. Za naknadu štete ljudi će morati da sačekaju da prvo grad proceni sve posledice elementarne nepogode.

Nevreme je zadesilo i „Supernovu”, preko koje se snabdevam i vaj-faj internetom. Sada ga u kraju nema već nedelju dana, a kod prijave kvara automatska sekretarica prvo recituje u kojim je sve gradovima nastao kurcšlus i unapred pokušava da korisnike umiri što im internet, ali ni televizija ni fiksna telefonija iz istog paketa usluga, izgleda neće brzo stići.

Tih dana bez struje, kada bi uveče palili sveće u kući, pokušavali smo da se setimo da li je ovako bilo i za vreme bombardovanja. Opet je neko jedinstvo među ljudima, mnogi hoće da pomognu, nude smeštaj, radni prostor, police u zamrzivaču da hrana ne propadne. U blizini jednoj ženi koja ima 86 godina i živi sama pao je crep sa krova, pa su ljudi iz susedstva potrčali da donesu merdevine na rasklapanje i nameste joj deo krovnog pokrivača. Jer, stižu nove oluje...