О магији љубави, позоришта и жене

Савремени текст „Затварање љубави” Паскала Рамбера, извесно има књижевне вредности у исписивању сложености осећања током раскида љубавне везе, приказа драматичног сплета беса, разочарања, повређености, осветољубља, али и преосталих трагова неугашене љубави и нежности, сећања на интимност односа. Но, имајући у виду његову структуру, чињеницу да је састављен од два гломазна монолога (први изговара Мушкарац, онај који оставља, док други носи остављена Жена), може се рећи да његови сценски потенцијали нису сјајни. Упркос пробојности истине коју носи, отрежњујућих мисли о суровости љубавника, нарочито мушкарца, раскошном, врцавом, поетском и метафоричком стилу изражавања, Рамберов текст не обећава нарочито вредну представу, због слабих могућности за развијање драмске и сценске динамике.

Славен Дошло и Маја Шуша наступају посвећено, психолошки прецизно и разгранато. Он је оштрији, дистанциранији и бруталнији, док је она отворенија и осећајнија, крхкија и препуштенија носталгичним сећањима на сјај вредних тренутака њиховог односа. Суочавају се на елегантном, стилизованом, белом простору, у свакодневној, дискретној одећи, на конкретно и симболички одвојеним, ривалским странама, раздвојени базенчићем напуњеним црвеном течношћу (режија и концепт сцене Лука Јованов). Њихову игру прати пригушена бука у позадини, трагови живота изван њих, одрази кошмара у спољном свету, сценски знаци који фино допуњују тескобну атмосферу, али не утичу битније на потребно оживљавање динамике извођења.

На другој страни, такође дуодрамски текст „Академија смеха” јапанског писца Кокија Митанија, има изузетно подстицајне сценске вредности, на идејном, драмском, комичком плану. Радња вишезначно тематизује друштвену функцију позоришта у ратним временима, однос између политике и уметности, уметности и забаве, као и проблеме уметничке слободе и граница репресије. Пратимо развој односа између ригидног цензора који контролише садржај драмских текстова, и драмског писца који на све начине покушава да добије дозволу за извођење његове комичне прераде Шекспирове трагедије „Ромео и Јулија”. На том дугом и трновитом путу, на захтев цензора, у почетни текст се гурају мотиви трагедије освете из „Хамлета”, увлаче се ликови полицајаца, као и реплике које славе власт и државу, што све одражава одсуство слободе уметности у репресивним околностима, имајући при томе урнебесан комички смисао.

Сценско тумачење овог изазовног комада, у режији Милице Краљ, појачава његове комичке вредности, пародичним наглашавањем гестикулације, као и начина говора и изражавања у Јапану. На оријентално дизајнираној позорници, Горан Јевтић (Цензор) и Урош Јаковљевић (Писац) изазивају салве смеха вештим пренаглашавањем покрета и мумлања, као и надахнутим вођењем физичке и драмске игре (сценографкиња Милица Бајић Ђуров, костимографкиња Селена Орб, композиторка Јања Лончар). Јевтић дискретно пародично игра тврдог цензора који на почетку гаји снажан отпор према уметности, човека који се носталгично сећа златних времена опаких битки и сматра да сва позоришта треба затворити, али у процесу цензорског мењања драмског текста постаје истински заражен магијом позоришта. Јаковљевић такође плени пажњу гледалаца убедљивим представљањем несвакидашње стрпљивог, али и попустљивог писца који пристаје на одступања од својих мисли, речи и идеја, само да би његово дело оживело на сцени. На том путу открива бескрајне могућности довијања уметника, проналажења начина да се политички захтеви доведу до апсурда.

За „Човечице”, монодрамску представу насталу по роману Љиљане Браловић (драматизација Слободан Обрадовић), у режији Јасмине Вечански Кујунџић, може се рећи да је женски пандан „Књиге о Милутину” (Звездара театар). Протагонисткиња је Стоја коју изражајно игра Милена Предић, постојано градећи одраз женске снаге у временима великих искушења, током ратова у првој половини двадесетог века. Психолошки продорна игра Предићеве мизансценски је такође оживљена, јер Стоја никада не седи скрштених руку, већ је увек у послу, што је на сцени, између осталог, приказано кроз сталну бригу о вешу који се суши по конопцима. Слободоумна и немарна према говоркањима увек злураде малограђанске средине, Стоја је трн у оку тог руралног, ограниченог друштва, попут Михаиловићеве Петрије; доказ неуништиве воље за животом.