Одлазак Давида Албахарија

Преминуо је Давид Албахари, један од најважнијих писаца савремене српске књижевности, аутор који је у својим делима истраживао теме губитка, празнине, кризе идентитета, страдања у Другом светском рату, неминовности патње уопште, зла и суровости историје.

„Несрећа долази када она то хоће, ништа се ту не може учинити (...) Нема тог нараштаја који би прешао пут од почетка до краја животног века, а да, притом, на њега не падне бомба”, став је мајке у Албахаријевом роману „Мамац”, овенчаном Ниновом наградом 1996. године, као и признањем Народне библиотеке Србије, Наградама „Балканика” и „Мост-Берлин”. Наук те књиге јесте да најмање знамо о онима који су нам најближи, иако стално посежемо за најдубљим слојевима личних повести, за причама, које су само мали део жрвња историје.

Писац и преводилац Давид Албахари рођен је у Пећи 1948. године, живео је у Земуну, а у периоду од 1994. до 2008. у Ванкуверу, у Канади. Прву књигу, збирку прича „Породично време” објавио је 1973. године у издању Матице српске из Новог Сада. Исти издавач објавио је његов први роман „Судија Димитријевић”. Објавио је још романе „Цинк”, „Кратка књига”, „ Снежни човек”, „Мамац”, „Мрак”, „Гец и Мајер”, „Светски путник”, „Пијавице”, „Лудвиг”, „Брат”, „Ћерка”, „Контролни пункт”, „Животињско царство”, „Поговор”, и друге, као и збирке приповедака „Обичне приче”, „Опис смрти”, „Фрас у шупи”, „Једноставност”, и друге. Али и књиге есеја „Преписивање света”, „Терет”, „Дијаспора и друге ствари” и „Људи, градови и штошта друго”.

Заједно са Душаном Петричићем објавио је књигу за децу „Ема и јеж који нестаје”, а заједно са Жарком Радаковићем „Књигу о музици” и „Књигу о фотографији”. За збирку прича „Опис смрти” добио је „Андрићеву награду”, а његова књига прича „Сваке ноћи у дугом граду” освојила је „Виталову награду” за књигу године.

Превео је велики број књига, прича, песама и есеја многих америчких, британских, аустралијских и канадских писаца, укључујући Сола Белоуа, Владимира Набокова, Маргарет Атвуд, Исака Башевиса Сингера и Томаса Пинчона. Превео је и драмске текстове Сема Шепарда, Керил Черчил и Џејсона Шермана.

Био је члан САНУ, српског ПЕН центра и Српског књижевног друштва.

Књиге су му преведене на осамнаест језика.

Пишући, Албахари је био заокупљен језиком, његова дела истраживала су ону свест која каже да је стварност немогуће досегнути, стално се враћао „недоумици писања”.

У интервјуу за наш лист, поводом његовог романа „Поговор”, у издању „Чаробне књиге”, који се нашао у последњем кругу пред проглашење добитника Нинове награде критике за најбољи роман 2021. године, рекао је:

„Наше промене односа према књижевности и њеним световима такође су један од производа општих промена у нашим животима. Причама великих писаца доиста се често интуитивно верује, али безусловно веровање такође може да буде велика замка. Као они инсекти и неке рибе који имају израслину на леђима што подсећа на мамац, а потом их претвара у укусан оброк, тако и ми, привучени замишљеним јестивим посластицама, улазимо право у разјапљене чељусти те страшне рибе и постајемо савршене жртве.”

Прича је за њега била тај „мамац” који читаоца одвлачи у вртлоге времена, тера га да проживљава тешка етичка питања, као у „Гецу и Мајеру”, где се поставља проблем тога како човек може беспоговорно да служи злу.

„Уверен сам да би свет у којем живимо био неупоредиво бољи и привлачнији када би они који живе у њему били спремни да брзо промене своје учествовање у једначинама које творе свет. Једном сам у шали предложио да сви ми са Запада постанемо таоисти. Шта мислите о томе?”, рекао је за „Политику” Албахари.

И заиста, као што му је била блиска музика, осећао је фамилијарност са филозофијом и религијом Далеког истока, имајући стално једну помиреност са тим да је зло неизбежно у творби света, али да је унутарњи живот неупоредиво јачи и од тог онтолошког зла...

Слично његовом приповедачу који каже: „Прича сам ја. Уколико не говори о мени, прича не говори ни о коме”, једна од најважнијих одлика Албахаријеве поетике јесте та да писац увек пише о себи. Аутобиографски моменти одувек су имали важну улогу у његовим делима, било да је реч о аутобиографском или фиктивном, а приповести о људима и догађајима, стварним или измишљеним, увек су иронично или самоиронично поигравање литерарним конвенцијама, истраживање моћи и немоћи језика, приповедање поетике, како је то својевремено написала Владислава Рибникар.

„Албахаријева немиметичка, интроспективна, саморефлексивна проза из седамдесетих и осамдесетих година 20. века припада оном типу савремене прозе који се обично назива експерименталном метафикцијом”, истакла је Владислава Рибникар.

Из Албахаријеве емигрантске позиције његови јунаци сматрају да бити Европљанин значи живот посматрати не само тако да он постоји напоредо са неким паралелним скривеним светом већ пре то да није свака површина прозирна и да неко мора да завири иза ње и да докучи шта почива у дубини. То чини његова проза. Отуда и његовом делу стална тензија између буквалног, дословног и метафоричког. И када пише о монструозним нацистичким злочинима у „Гецу и Мајеру”, мрак злочина у гасном камиону остаје недокучив и бесмислен, као и сами злочинци. Али, памћење је за Албахарија могућност да зло буде сагледано и да једном, ако жели да се врати, буде спречено у стварању „бесмисла историје” и цикличног понављања насиља.

„Када историчари почну да стварају нове митове, а писци да уништавају постојеће, онда се координатни систем нашег поимања стварности распада”, говорио је Албахари.

Саучешће председника Србије

„С тугом сам примио вест о смрти Давида Албахарија, једног од култних стваралаца наше књижевне сцене, чија су дела увек изазивала неподељену пажњу читалачке јавности. Изражавам саучешће породици, пријатељима и поштоваоцима његовог дела. Нека почива у миру”, написао је јуче председник Србије Александар Вучић на свом твитер налогу.

Писац достојан Нобелове награде

„Давид Албахари је био велики писац, достојан Нобелове награде. Био је добар човек, који је држао до језика и књижевности којима је припадао”, изјавио је за Танјуг писац и новинар Мухарем Баздуљ. „Биће времена да се о том великом опусу, који је сада заокружен, пише детаљно и опширно, достојно тога опуса, али у овом тренутку ваља нотирати: најпре је био један од неколицине најбољих наших аутора кратких прича, а затим је постао и један од најбољих наших романсијера”, навео је Баздуљ.

Писац и оснивач издавачке куће „Архипелаг” Гојко Божовић изјавио је поводом одласка књижевника Давида Албахарија да је он био један од најзначајнијих приповедача и романсијера у српској књижевности друге половине XX и у првим деценијама XXI века.

„Започео је и изузетан књижевни глас стекао као приповедач, али је приповетка форма коју никада није напустио. Албахари је обликовао препознатљив приповедачки глас у модерном српском роману. И у причама и у романима постигао је оно што је најтеже и најважније – обликовао је свој свет и свој приповедачки тон. И тај свет и тај тон зовемо по имену писца – албахаријевским, рекао је Божовић за Танјуг.