Odlazak Davida Albaharija

Preminuo je David Albahari, jedan od najvažnijih pisaca savremene srpske književnosti, autor koji je u svojim delima istraživao teme gubitka, praznine, krize identiteta, stradanja u Drugom svetskom ratu, neminovnosti patnje uopšte, zla i surovosti istorije.

„Nesreća dolazi kada ona to hoće, ništa se tu ne može učiniti (...) Nema tog naraštaja koji bi prešao put od početka do kraja životnog veka, a da, pritom, na njega ne padne bomba”, stav je majke u Albaharijevom romanu „Mamac”, ovenčanom Ninovom nagradom 1996. godine, kao i priznanjem Narodne biblioteke Srbije, Nagradama „Balkanika” i „Most-Berlin”. Nauk te knjige jeste da najmanje znamo o onima koji su nam najbliži, iako stalno posežemo za najdubljim slojevima ličnih povesti, za pričama, koje su samo mali deo žrvnja istorije.

Pisac i prevodilac David Albahari rođen je u Peći 1948. godine, živeo je u Zemunu, a u periodu od 1994. do 2008. u Vankuveru, u Kanadi. Prvu knjigu, zbirku priča „Porodično vreme” objavio je 1973. godine u izdanju Matice srpske iz Novog Sada. Isti izdavač objavio je njegov prvi roman „Sudija Dimitrijević”. Objavio je još romane „Cink”, „Kratka knjiga”, „ Snežni čovek”, „Mamac”, „Mrak”, „Gec i Majer”, „Svetski putnik”, „Pijavice”, „Ludvig”, „Brat”, „Ćerka”, „Kontrolni punkt”, „Životinjsko carstvo”, „Pogovor”, i druge, kao i zbirke pripovedaka „Obične priče”, „Opis smrti”, „Fras u šupi”, „Jednostavnost”, i druge. Ali i knjige eseja „Prepisivanje sveta”, „Teret”, „Dijaspora i druge stvari” i „Ljudi, gradovi i štošta drugo”.

Zajedno sa Dušanom Petričićem objavio je knjigu za decu „Ema i jež koji nestaje”, a zajedno sa Žarkom Radakovićem „Knjigu o muzici” i „Knjigu o fotografiji”. Za zbirku priča „Opis smrti” dobio je „Andrićevu nagradu”, a njegova knjiga priča „Svake noći u dugom gradu” osvojila je „Vitalovu nagradu” za knjigu godine.

Preveo je veliki broj knjiga, priča, pesama i eseja mnogih američkih, britanskih, australijskih i kanadskih pisaca, uključujući Sola Beloua, Vladimira Nabokova, Margaret Atvud, Isaka Baševisa Singera i Tomasa Pinčona. Preveo je i dramske tekstove Sema Šeparda, Keril Čerčil i Džejsona Šermana.

Bio je član SANU, srpskog PEN centra i Srpskog književnog društva.

Knjige su mu prevedene na osamnaest jezika.

Pišući, Albahari je bio zaokupljen jezikom, njegova dela istraživala su onu svest koja kaže da je stvarnost nemoguće dosegnuti, stalno se vraćao „nedoumici pisanja”.

U intervjuu za naš list, povodom njegovog romana „Pogovor”, u izdanju „Čarobne knjige”, koji se našao u poslednjem krugu pred proglašenje dobitnika Ninove nagrade kritike za najbolji roman 2021. godine, rekao je:

„Naše promene odnosa prema književnosti i njenim svetovima takođe su jedan od proizvoda opštih promena u našim životima. Pričama velikih pisaca doista se često intuitivno veruje, ali bezuslovno verovanje takođe može da bude velika zamka. Kao oni insekti i neke ribe koji imaju izraslinu na leđima što podseća na mamac, a potom ih pretvara u ukusan obrok, tako i mi, privučeni zamišljenim jestivim poslasticama, ulazimo pravo u razjapljene čeljusti te strašne ribe i postajemo savršene žrtve.”

Priča je za njega bila taj „mamac” koji čitaoca odvlači u vrtloge vremena, tera ga da proživljava teška etička pitanja, kao u „Gecu i Majeru”, gde se postavlja problem toga kako čovek može bespogovorno da služi zlu.

„Uveren sam da bi svet u kojem živimo bio neuporedivo bolji i privlačniji kada bi oni koji žive u njemu bili spremni da brzo promene svoje učestvovanje u jednačinama koje tvore svet. Jednom sam u šali predložio da svi mi sa Zapada postanemo taoisti. Šta mislite o tome?”, rekao je za „Politiku” Albahari.

I zaista, kao što mu je bila bliska muzika, osećao je familijarnost sa filozofijom i religijom Dalekog istoka, imajući stalno jednu pomirenost sa tim da je zlo neizbežno u tvorbi sveta, ali da je unutarnji život neuporedivo jači i od tog ontološkog zla...

Slično njegovom pripovedaču koji kaže: „Priča sam ja. Ukoliko ne govori o meni, priča ne govori ni o kome”, jedna od najvažnijih odlika Albaharijeve poetike jeste ta da pisac uvek piše o sebi. Autobiografski momenti oduvek su imali važnu ulogu u njegovim delima, bilo da je reč o autobiografskom ili fiktivnom, a pripovesti o ljudima i događajima, stvarnim ili izmišljenim, uvek su ironično ili samoironično poigravanje literarnim konvencijama, istraživanje moći i nemoći jezika, pripovedanje poetike, kako je to svojevremeno napisala Vladislava Ribnikar.

„Albaharijeva nemimetička, introspektivna, samorefleksivna proza iz sedamdesetih i osamdesetih godina 20. veka pripada onom tipu savremene proze koji se obično naziva eksperimentalnom metafikcijom”, istakla je Vladislava Ribnikar.

Iz Albaharijeve emigrantske pozicije njegovi junaci smatraju da biti Evropljanin znači život posmatrati ne samo tako da on postoji naporedo sa nekim paralelnim skrivenim svetom već pre to da nije svaka površina prozirna i da neko mora da zaviri iza nje i da dokuči šta počiva u dubini. To čini njegova proza. Otuda i njegovom delu stalna tenzija između bukvalnog, doslovnog i metaforičkog. I kada piše o monstruoznim nacističkim zločinima u „Gecu i Majeru”, mrak zločina u gasnom kamionu ostaje nedokučiv i besmislen, kao i sami zločinci. Ali, pamćenje je za Albaharija mogućnost da zlo bude sagledano i da jednom, ako želi da se vrati, bude sprečeno u stvaranju „besmisla istorije” i cikličnog ponavljanja nasilja.

„Kada istoričari počnu da stvaraju nove mitove, a pisci da uništavaju postojeće, onda se koordinatni sistem našeg poimanja stvarnosti raspada”, govorio je Albahari.

Saučešće predsednika Srbije

„S tugom sam primio vest o smrti Davida Albaharija, jednog od kultnih stvaralaca naše književne scene, čija su dela uvek izazivala nepodeljenu pažnju čitalačke javnosti. Izražavam saučešće porodici, prijateljima i poštovaocima njegovog dela. Neka počiva u miru”, napisao je juče predsednik Srbije Aleksandar Vučić na svom tviter nalogu.

Pisac dostojan Nobelove nagrade

„David Albahari je bio veliki pisac, dostojan Nobelove nagrade. Bio je dobar čovek, koji je držao do jezika i književnosti kojima je pripadao”, izjavio je za Tanjug pisac i novinar Muharem Bazdulj. „Biće vremena da se o tom velikom opusu, koji je sada zaokružen, piše detaljno i opširno, dostojno toga opusa, ali u ovom trenutku valja notirati: najpre je bio jedan od nekolicine najboljih naših autora kratkih priča, a zatim je postao i jedan od najboljih naših romansijera”, naveo je Bazdulj.

Pisac i osnivač izdavačke kuće „Arhipelag” Gojko Božović izjavio je povodom odlaska književnika Davida Albaharija da je on bio jedan od najznačajnijih pripovedača i romansijera u srpskoj književnosti druge polovine XX i u prvim decenijama XXI veka.

„Započeo je i izuzetan književni glas stekao kao pripovedač, ali je pripovetka forma koju nikada nije napustio. Albahari je oblikovao prepoznatljiv pripovedački glas u modernom srpskom romanu. I u pričama i u romanima postigao je ono što je najteže i najvažnije – oblikovao je svoj svet i svoj pripovedački ton. I taj svet i taj ton zovemo po imenu pisca – albaharijevskim, rekao je Božović za Tanjug.