Радост и чемер Моравског коридора

Када су децембра 2019. године почели радови на Моравском коридору на траси дугој 112 километара, која од Појата до Прељине повезује ауто-пут Београд–Ниш са већ изграђеним велелепним ауто-путем „Књаз Милош” – Србија се са правом осетила поносном. Недавно свечано отворена деоница новог ауто-пута између Појата и Макрешана надомак Крушевца, дела новог „крвотока живота”, како је названа ова капитална инвестиција државе Србије кроз питому долину у сливу Западне Мораве – одагнала је сваку недоумицу. Три хиљаде и петсто радника америчко-турске компаније „Бехтел Енка” се не шали…

Три године касније, грандиозни градитељски подухват гура напред, траса је све дужа и дужа, ради се дању и ноћу, по сунцу, по киши и по снегу. Гради се по најсавременијим светским стандардима, пут пролази кроз врбаке, топољаре, спрудове, али и кроз плодну долину и равницу која вековима храни житеље многих моравских села начичканих уз обале најопеваније српске реке.

Крајолик је прелеп, а срце убрза због нескривене радости. Ничу мостови, вијадукти, импонује престижна ширина коловоза, плени огледни пример максимума у градњи путне инфраструктуре по светским узорима. Лепота за покољења која чини да се док возите трасом као по лоју, осећате усхићено, задовољно и поносно, јер је Србија ваш дом, центар света и отаџбина. Баш као да сте на неком чаробном пропутовању кроз рај. Али, нажалост, постоји и друга страна медаље. Болнија, мучна и тешка…

Велики подухвати, круцијалне и грандиозне грађевине које мењају природу, капиталне цивилизацијске инфраструктуре које доносе добро стотинама хиљада људи, захтевају давање, одрицање и своје жртве. Колатералне штете се, као број погинулих у ратним окршајима пројектују и анализирају унапред. Процењује се оправданост, обим, опсег и сврсисходност губитака, девастација и директна штета, који се надомешћују тако што се књиже у цену инвестиције и постају њен саставни део. Макар би тако требало да буде, а да ли је…

Ових дана очајни моравски сељаци неми од чемера обилазе своје уништене њиве. Уништене због поплава, због скренутог водотока Мораве, због стотине језера, баруштина које су настале од рупчага из којих су градитељи ауто-пута ископавали шодер, због канала који су деценијама уназад одводњавали њиве а које су сада градитељи ауто-пута затрпали па вода нема куда да оде. Због пустоши уместо засада воћних садница, због стотине хиљада лозних калемова у тењи и муљу, због уништених пластеника са паприком, луком, парадајзом, краставцима – сељаци из Богдања, Медвеђе, Дренове, Селиста, Коњуха, Беле Воде, Кукљина – чупају косу са главе. Дрежде као у Хирошими 1944 године, у јаду и пошасти својих прадедовских парцела, башта и њива које су их вековима храниле, беспомоћни, напуштени, сами и остављени. Са празним џеповима и уснулим надама да ће им неко помоћи да преживе, да прехране породице, да не цркну од глади, да ће их чути, саслушати, проценити и надокнадити им штете које су застрашујуће велике. Још је и полиција ту, чува да не би ометали радове на коридору. Тужно и жалосно, да ти срце пукне..

А штете које су последњих месеци претрпели сељаци у сливу Западне Мораве – мере се милионима евра. Нешто је као божија воља дошло због обилних киша, града и олује, али највише због изливања водотока реке која плави – још од „Јована коме је Морава поплавила дворе”. Али и пре је Морава плавила, вода дође па оде, повуче се у речно корито, а сада нема где. Стоји ту и не мрда, корен сваке биљке се сасуши и скува у тропским врућинама и остане само пустош да кору хлеба можеш само да сањаш. Сем милости од Бога не могу да траже да им надокнади уништено и изгубљено, али од инвеститора Моравског коридора, од „Бехтел Енке”, од Владе Републике Србије, од своје државе – могу и морају…

„Ми јесмо сељаци али нисмо глупи. Немој да пишеш како се зовем, није ни важно јер кроз моја уста говоре стотине њих… Луд је онај који каже да му ауто-пут не ваља. Радовали смо се као деца кад је први крамп ударен… Али ми смо данас на просјачком штапу… По цени коју је држава рекла, дали смо им своју најбољу и најплоднију земљу, некима још нису исплатили, али исплатиће ваљда… Ако се нашло 750 милиона евра да се направи ауто-пут, ваљда ће држава, Турци и Американци и председник Вучић да нађу онолико колико треба да се нама надокнади штета. И да нам направе насипе и канале како су нам обећали, да можемо да радимо њиве које су нам остале и да прехрањујемо породице… Ако то не ураде, ми смо га угасили, ја први узимам конопце и идем под шљиву да се обесим”, прича потресно и само што не заплаче сељак моравац, који инсистира да остане анониман. Никад у свом веку на мору није био а преплануо као да се месец дана чврљио у Паралији

Окружен мојим земљацима и школским друговима који су некада одлучили да остану на селу на прадедовским имањима, на прашњавом путу у опустошеној моравској долини, ћутим и слушам их као да сам и сам нешто крив. Док поред нас тутње тешки камиони натоварени туцаним каменом, један необријан као да некога жали, који ни реч није проговорио, вади из џепа и показује ми пожутелу новину из децембра 2019. године.

– Ево види, Рашо, ти си тамо у Београду, познајеш људе, причај им, кажи им шта си видео, тебе ће ваљда неко да чује. И прочитај шта пише… На отварању радова Енди Милунзи, директор пројекта „Моравски коридор”, рекао је да ће коридор бити више него пут, јер је први 5Г ауто-пут и да ће имати „масиван систем за одбрану од поплава”. Дал’ има тај 5Г то не знамо, за толико нисмо писмени, али система против поплава нема. Јер да има, мени не би пре неки дан долазили да исеку струју…

Враћам се из некад плодне равнице у којој је могло дугме да никне посрамљен и жалостан. Стварност је сурова а приче су болне. Ови људи су стварно у великој муци и опасном безнађу. Како да им помогнем? Слутим да ће ову исповест која је пред вама видети и прочитати неко ко може, ко је дужан и обавезан да реагује. Јер биће апсурдно, горко и тужно да просперитетна лепота Моравског коридора остане разлог, клетва и синоним егзистенцијалне пропасти многих сељака и њихових породица који би требало да се радују због огромног добра и напретка Србије.