Ре­зер­вна до­мо­ви­на

За­ка­сне­ло спо­ра­зу­ме­ва­ње Цр­не Го­ре и Ср­би­је о но­вом спо­ра­зу­му ко­ји би тре­ба­ло да ре­гу­ли­ше пи­та­ње двој­ног др­жа­вљан­ства, мо­гло би да иза­зо­ве мно­го гла­во­бо­ље гра­ђа­ни­ма из обе зе­мље по­што за­кон о др­жа­вљан­ству Цр­не Го­ре тра­жи од ње­них гра­ђа­на да се до 22. ок­то­бра од­рек­ну јед­ног од два др­жа­вљан­ста­ва (срп­ског или цр­но­гор­ског) док исто­вре­ме­но до­пу­шта да „ду­пло” др­жа­вљан­ство за­др­же они ко­ји су га до­би­ли уочи оса­мо­ста­ље­ња Цр­не Го­ре 3. ју­на 2006. Ова­ква фор­му­ла­ци­ја има за по­сле­ди­цу да су се у про­бле­му на­шли сви гра­ђа­ни Цр­не Го­ре ко­ји ни­су ни мо­гли „бла­го­вре­ме­но” да до­би­ју дру­го, срп­ско др­жа­вљан­ство, јер до тре­нут­ка рас­па­да др­жав­не за­јед­ни­це СЦГ ни­јед­на од две са­да­шње др­жа­ве ни­је по­сто­ја­ла.

Иако по­ли­ти­ча­ри др­жав­ни про­је­кат су­жа­ва­ња пра­ва на др­жа­вљан­ство прав­да­ју „не­срећ­ним спле­том окол­но­сти”, има на­го­ве­шта­ја да се иза по­ду­хва­та кри­ју мно­го ве­ће ам­би­ци­је и да се ра­ди о све­сној по­ли­ти­ци ко­јом би би­ли нај­ви­ше по­го­ђе­ни при­пад­ни­ци оног на­ро­да ко­ји је био нај­ду­же у др­жав­но­прав­ном за­јед­ни­штву са Цр­ном Го­ром.

Че­ме­ран исто­ри­јат јед­но­стра­них од­у­зи­ма­ња „ду­плих” др­жа­вљан­ста­ва по­ка­зу­је да је јед­но­стра­но при­си­ља­ва­ње гра­ђа­на на од­ри­ца­ње од јед­ног од др­жа­вљан­ста­ва нај­че­шће ја­ло­во, а оба­ве­зно во­ди у дис­кри­ми­на­ци­ју. Јед­но­стра­но уки­да­ти мо­гућ­ност двој­ног др­жа­вљан­ства, а да др­жа­ва ко­ја то чи­ни исто­вре­ме­но не по­га­зи људ­ска пра­ва оних ко­је је ста­ви­ла пред из­бор је­сте Си­зи­фов по­сао. Пре­ма ре­чи­ма Ро­лан­да Ша­ре­ра, екс­пер­та Са­ве­та Евро­пе за пи­та­ње др­жа­вљан­ства, та­кво прег­ну­ће ни­је ус­пе­ло још „ни­јед­ној зе­мљи”.

Мно­ге др­жа­ве су мно­го пре Цр­не Го­ре по­ку­ша­ва­ле да раз­ли­чи­тим ре­стрик­тив­ним за­хва­ти­ма уки­ну двој­но др­жа­вљан­ство бар „де­ли­мич­но”, при че­му су све, ма­ње-ви­ше, при­бе­га­ва­ле истом обра­сцу раз­ли­ко­ва­ња из­ме­ђу две ка­те­го­ри­је гра­ђа­на на осно­ву на­чи­на „ка­ко” су они сти­ца­ли сво­је ду­пло др­жа­вљан­ство. То је у Са­ве­ту Евро­пе оце­ње­но као дис­кри­ми­на­ци­ја, па су та­кви пла­но­ви не­слав­но про­па­да­ли. За­кон о др­жа­вљан­ству Цр­не Го­ре та­ко­ђе де­ли гра­ђа­не, али на­о­ко ма­ло дру­га­чи­је, упо­тре­бом кри­те­ри­ју­ма „не­у­трал­ног да­ту­ма”, од­но­сно на осно­ву то­га „ка­да” је гра­ђа­нин по­стао „двој­ни”. Су­штин­ски, зва­нич­на Под­го­ри­ца по­ку­ша­ва да спро­ве­де оно што пре 15 го­ди­на ни­је ус­пе­ло Сло­ве­ни­ји због пац­ки до­би­је­них из Са­ве­та Евро­пе.

У Цр­ној Го­ри се та­ко по­но­во де­мон­стри­ра на­ме­ра, већ ви­ђе­на на овим про­сто­ри­ма, да власт по­де­ли гра­ђа­не у две гру­пе; по­вла­шће­на би пре­ма цр­но­гор­ском за­ко­ну о др­жа­вљан­ству сме­ла да за­др­жи сво­је „ду­пло” др­жа­вљан­ство, док је „не­по­доб­ној” то пра­во ус­кра­ће­но. Не­ма сум­ње да се они ко­ји се ни­су на­шли под уда­ром та­квих ме­ра с пра­вом пи­та­ју за­што сва­ки гра­ђа­нин не би имао пра­во на са­мо јед­но др­жа­вљан­ство? И ни­су ли у пра­ву они ко­ји твр­де да двој­но др­жа­вљан­ство отва­ра број­не про­бле­ме из­ме­ђу др­жа­ва ко­је га да­ју, уз не­ми­нов­ну ди­ле­му о ло­јал­но­сти „ду­плих”?

Двој­ни др­жа­вља­ни су че­сто и двој­ни по­ре­ски об­ве­зни­ци и двој­ни вој­ни об­ве­зни­ци, јер обе др­жа­ве чи­ји су пу­но­прав­ни гра­ђа­ни по­ла­жу пра­во да узму оно што им при­па­да. Да ли за­то тре­ба раз­у­ме­ти страх не­ких по­ли­ти­ча­ра од пре­ве­ли­ког бро­ја „ду­плих” цр­но­гор­ско-срп­ских др­жа­вља­на? Стра­хо­ва­ња мо­же­мо да схва­ти­мо, али она не прав­да­ју дис­кри­ми­на­ци­ју љу­ди и чи­ње­ње не­прав­ди. Ре­ше­ње ко­је ну­ди Под­го­ри­ца ус­по­ста­вља­њем си­сте­ма очи­глед­не дис­кри­ми­на­ци­је мо­же сви­ма у ре­ги­о­ну да до­не­се мно­го ви­ше ште­те, не­го ко­ри­сти. Сто­га у Евро­пи та пи­та­ња ре­ша­ва­ју до­го­во­ри­ма на ре­ци­проч­ној осно­ви, без ул­ти­ма­ту­ма и крај­њих ро­ко­ва. Шта­ви­ше, у др­жа­ва­ма Европ­ске уни­је гу­би­так јед­ног од два или чак и ви­ше др­жа­вљан­ста­ва – гра­ђа­ни­ну ЕУ не до­но­си по­себ­не те­шко­ће, јер су пра­ва на рад, по­се­до­ва­ње не­крет­ни­на, на­сле­ђи­ва­ње… за­га­ран­то­ва­на свим гра­ђа­ни­ма Уни­је (са рет­ким из­у­зе­ци­ма) у свим др­жа­ва­ма чла­ни­ца­ма.

На те­ре­ну не­ка­да­шње СФРЈ је сли­ка пот­пу­но дру­га­чи­ја. Но­вим стран­ци­ма, они­ма ко­ји су то по­ста­ли си­лом при­ли­ка рас­па­дом прет­ход­не др­жав­не тво­ре­ви­не, за рад у не­ка­да­шњим „брат­ским ре­пу­бли­ка­ма” тре­ба рад­на ви­за, а за бо­ра­вак – до­зво­ла бо­рав­ка; за­то му­ње­ви­то мо­гу да оста­ну без по­сла, кро­ва над гла­вом, свих со­ци­јал­них пра­ва...

Др­жав­но од­у­зи­ма­ње др­жа­вљан­ства без при­стан­ка са­мог гра­ђа­ни­на ко­ји је обје­кат но­ве др­жав­не уред­бе, из­гле­да као вас­кр­са­ва­ње пред­мо­дер­ног „остар­ки­зма”, ка­жња­ва­ња гра­ђа­на „гу­бит­ком др­жа­вљан­ства”. То мо­же да по­ве­ћа број љу­ди без др­жа­вљан­ства и у ду­бо­кој је су­прот­но­сти са трен­дом у са­вре­ме­ној Евро­пи у ко­јој чак 22 др­жа­ве од 27 чла­ни­ца ЕУ до­зво­ља­ва­ју двој­но др­жа­вљан­ство, док се у по­след­њих пет ко­је га још не до­пу­шта­ју, три већ спре­ма­ју да ле­га­ли­зу­ју двој­но др­жа­вљан­ство.