Рудари бране наду од стварности

Ближи се 6. август, Дан рудара. Међутим, за многе рудник је вечна негација, непостојеће тамно место несреће у којем раде духови, али све очи, очи оних који имају срца, упрте су баш у ово место. Зато што ће последњи бити први, зато што је разлика између храбрих и кукавица у томе што се храбри исто плаше, али свеједно све чине упркос и уз инат страху. И то раде уз осмех и песму. И стога песма Славомира Васића, писца, поборника и промотера савремене контракултуре, која отвара друго, измењено и допуњено издање његове поетске збирке „Рударски танго” каже: „Рудник, Уточиште за интелигентну сиротињу./ Палата ризика./Подземни атеље./ Гарава авантура./ Сауна за храбре./ Предео без хоризонта./ Дворац рударског срца./ Музеј гаравих сенки./ Колевка напретка./ Укљештена храброст./ Подземна тријумфална капија./ Станица за рај и пакао.” Ова књига (издање Центара за културу и уметност Алексинац) осмишљена је тако, како је приметио аутор, да из зоне песме неопажено уплови у роман прозне лирике. Посвећена је рударима света, а обогаћена је сјајним уметничким фотографијама Хаџи Миодрага Миладиновића. За њен графички дизајн задужен је Марко Миладиновић.

Радоман Кањевац приметио је да ово дело открива атмосферу блуза и рокенрола, и није тешко замислити његове стихове како звуче из храпавог гласа Тома Вејтса, или их на небу громогласно проносе Џон Ли Хукер или Би Би Кинг.

„Меланхолија Славомира Васића на задивљујући начин спаја нашу сурову подземну стварност са америчком бит традицијом, ритмом и мелодијом, какве су имали само малобројни заточеници тврђаве поезије. Реафирмишући оно што нас повезује у времену кад се чини да нас музика раздваја, Славомир Васић написао је једну књигу за све генерације које су имале варљиву срећу да живе у другој половини 20. века. Ако је танго тужна мисао која се плеше, онда је ’Рударски танго’, пре свега, сећање на једну земљу на први поглед, постојбину блуза, кроз коју ходају успешни и срећни људи, са очима пуним суза”, написао је Кањевац.

„У чему је магичност угљене прашине/да нацрта хероја/на сваком рударском лицу...”, запитан је поетски субјект. Одговори на ово питање су у новим пркосним гласовима: „ Хеј, драга! Немаш појма колико сам силно пожелео/да отплешемо дивљи танго/на угљеном подијуму за игру./ Седамсто метара у утроби Земље.”

По Кјеркегору, само онај ко у тескоби стрепи, мир свој проналази, само онај ко у доњи свет силази, вољену спасава... Само храбри знају да воле, а Васићев рудар има ту одважност, па каже: „Сачекај ме испред рудника/и сањивим очима/погледај моје лице./ Ја ћу те пољубити/пре него нас осветли муња,/А онда гаравим прстом/исписати твоје име на њој.”

Рударски „стари изљускани џубокс, моћна пулсирајућа машина, батерија за душу, производи довољно децибела да растера гараве мисли”, свира сјајне ствари Сајмона и Гарфанкла, Клептона, Џеј Џеј Кејла, Дилана, Лу Рида... Једна од ових песама позива и Клептона на један дивљи анплагд у утроби Земље, где је прилично акустично, а негде у ваздуху стоји стварна могућност да би се музичка легенда и одазвала... Рударска кафана „заслужује пет звездица јер истрже страх из костију и пегла улубљења на души, док рудар пије коктел храбрости из гаравих чаша; то је место вечитог оптимизма, где неуморни рудари неуморно кљукају џубокс, а конобари су добри ко ’леба...” Васићеви рудари знају да кад сиђеш у рудник, најдаље су од куће, а најближи су гробу, али ипак не хају, јер имају искру у оку која их никад неће издати... Руднички пси немају педигре, обожавају да у угљеној прашини њушкају кост, не маре за хајке и лају блуз...  

„Хеј, Буковски!/ Читао сам доста о теби/ и знам да си радио као лифтбој/ пре него што си почео да пишеш./Да не звучи претерано,/мислим да подсећам мало на тебе./ И ја радим сличан посао, као јамски лифтбој./ Свакодневно присуствујем/ сударима таме и светлости/ када се рађају/ најлепши осмеси рудара./ А и касно сам почео да пишем”, стоји у песми „Лифтбој”.

Рударски тестамент је гола храброст у овој поезији, коју је својевремено овековечио и Добрица Ћосић, чијом руком је исписано: „Одавно нисам прочитао убедљивију лирику о свету у коме смо нешто сазнавали из рударских несрећа и изгибија. Само по несрећама! Ви сте таму обасјали истинском поезијом; оригиналном, човечанском. Стежем вам десницу ако и није држала рударску бушилицу, желећи вам да одбраните наду од стварности.”