Капија спаса” на обронцима Јавора

Давне 1876. године обронци Јавора нашли су се у до тада незапамћеном обручу крвавих борби између Срба и Турака. Кнежевина Србија, први пут од времена устаничких покрета 1804. и 1815. године, ступила је тада у отворени рат против свог сизерена, Османског царства. Специфичан след ратних дешавања учинио је да тих месеци планина Јавор (на тромеђи општина Ивањица, Нова Варош, Сјеница) постане „жила куцавица” како борбених дејстава, тако и везе између српског народа Црне Горе и поробљене Херцеговине са матицом Србијом.

Од ове године спомен на годишњицу битке на Јавору уврштен је међу важне историјске догађаје који се обележавају уз одавање војних и државних почасти. Тим поводом је министар за рад, запошљавање, борачка и социјална питања Никола Селаковић 12. јула присуствовао обележавању 147. годишњице Калипољске битке. Он је истакао да је планина Јавор вековима представљала капију спаса за Србе из Црне Горе и из Херцеговине, који су бежећи од „турског зулума хрлили ка слободи”, а да је слобода тада, као и данас, носила име Србија. Додао је да мало људи у Србији зна за Јаворски рат и да је „за нас обавеза да њихове жртве учимо смисленим” јер, према његовим речима, после Јаворског рата и Другог српско-турског рата (1877–1878), Кнежевина Србија је једини пут у историји нововековне државе пописала жртве тих ратова по имену, презимену и месту порекла.

Након Првог и Другог српског устанка српска држава конституисана је као вазално-трибутарна кнежевина у оквиру османског царства. Суштински био је то облик политичке аутономије у којем је Кнежевина Србија плаћала годишњи данак сизеренском царству и формално стајала у његовим границама, док се са друге стране њен унутрашњи државни систем самостално развијао. Дуг мирнодопски период од 1815. до 1876. године кнежевина је искористила за консолидацију на пољима демографије, привреде, образовања и развоја државне управе.

Упоредо са развојем Кнежевине Србије, Османско царство наставило је стихијски да слаби и тоне у колапс. Социјални устанак српског народа у Херцеговини отворио је Пандорину кутију борбе за ослобођење балканских народа од Османлија, али и показао све слабости застарелог система турске управе.

Као одговор на страховите репресивне поступке османских власти према побуњеном српском становништву у Босни и Херцеговини и крајевима Старе Србије, власти вазалних кнежевина Србије и Црне Горе одлучиле су да покрену рат против Османског царства. Циљ ратних дејстава био је заштита српског народа на поробљеним територијама и њихово ослобођење. Тако је отпочео Први српско-турски рат (1876–1877), као део дуготрајног геополитичког и историјског проблема, познатог као „источно питање”.

Кнежевина Србија почетне ратне операције спровела је према раније утврђеном плану. Формирана су четири фронта од којих је посебан значај имао Јаворски фронт на југозападној граници земље, с обзиром на близину устаничких покрета у Босни и Херцеговини, али и геостратешког значај рашке области. На том фронту концентрисана је Ибарска војска, у почетку састављена од 24.000 војника под командом знаменитог чешког панслависте и српског генерала Фрање Заха.

Јаворски (рат) фронт због силине и бројности турске војске постепено се претворио од полазне офанзивне тачке у главну одбрамбену линију. Због чињенице да су најтеже борбе вођене на планини Јавор, рат на том фронту добио је прикладан назив.

Српска војска концентрисала је на Јавору око 35.000 војника и 50 топова, али су османске снаге биле бројчано веће и боље опремљене. Најзначајнија битка одиграла се на месту Калипоље 6. јула, где је у тешким борбама погинуло на обе стране по око 7.000 војника. У критичким тренуцима, када је у српској војсци завладало расуло, команду је преузео мајор Михаило Илић, који је вештим маневром заобишао непријатељску војску с леђа, напао је и тако повратио оптимизам деморалисаној војсци. Убедљива победа била је на страни српске војске, али недуго након битке у једном мањем окршају погинуо је легендарни јунак Калипољске битке – мајор Илић. Ратна дејства завршена су 5. септембра стратегијском победом Турака.

Јаворски јунак Михаило Илић

Мајор Михаило Илић (1845–1876) био је српски официр, писац, научник и преводилац. Значајне су његове студије из области војне историје и топографије. Аутор је више уџбеника за војне школе. Пред избијање Првог српско-турског рата био је члан српског Ратног савета, који је саставио план почетних ратних операција. У току ратних дејстава био је распоређен на планину Јавор као командант Ужичке бригаде. Као вешт и храбар официр истакао се у више сукоба на том фронту. Погинуо је 5. септембра 1876. године на месту које се данас зове Илићев крш. Посмртно је одликован Таковским крстом, а у његову част на месту погибије подигнут је обелиск са натписом: „Ђенералштабном мајору Михаилу Илићу – јаворском јунаку – захвална отаџбина.”