Како упокојити вампира после година које су појели скакавци

Трећег фебруара 1990. године група политичких активиста, интелектуалаца и квазиинтелектуалаца оснива партију под називом Демократска странка по узору на ону која је функционисала у Краљевини Југославији до Другог светског рата.

Демократска странка пролази буран период од опозиције Слободану Милошевићу током деведесетих, до периода доласка на власт након петог октобра 2000. године, владавине обележене низом афера у којима је интерес Србије и народа завршио у другом плану, а друштвена имовина и новац на приватним рачунима, па све до одласка са власти и срозавања странке на ниво испод цензуса и то оног од три одсто.

Интересантно, сваки од ових периода Демократске странке обележиле су готово константне поделе, стварање квазилидера, настајање нових странака, покрета и других организација које су имале за циљ да задовоље личне сујете и попуне понеки приватни банковни рачуни финансијера. Делује да су сви заједно добро знали да ће на крилима подршке страног фактора и ова политичка опција једном добити захвалницу у виду могућности слободног располагања друштвеном имовином док се заузврат испуњавају интереси структура унутар и ван земље.

Сукоби страначких фракција били су вешто прикривени једино у периоду када је странка руководила државним буџетом. Колико је ова политичка опција, током власти, предано радила на пражњењу новчаника грађана сведочи и назив који је тада добила у народу – жуто предузеће.

Тридесет година касније Демократска странка, стиже од Борислава Пекића до Зорана Лутовца, а да пекићевски велеобрт и иронија буду још већи, славног писца и једног од оснивача ДС-а није се сетио нико из његове странке већ му је споменик захвалности подигнут на иницијативу Александра Вучића.

Тридесет година касније Демократска странка делује као партија која се поред наведених ,,заслуга” највише истакла потенцијалом за дељење какав се ретко среће у природи.

Од првобитне Демократске странке настало је више од двадесет партија и покрета са својим лидерима који су остали ,,несхваћени”, па су уместо страначке борбе ипак основали своје ,,фирме” за политичко деловање.

Тако су настајале Српска либерална странка, ДСС, Српска народна партија, За здраву Србију, Нови ДСС, ДХСС, ДХСД, Демократски Центар, НДС (Вуксановић), Г17+, ЛДП, Социјалдемократска странка (Борис Тадић), Заједно за Србију (Душан Петровић), Нова демократска странка, Нова странка (Живковић), Левица Србије ( Борко Стефановић), Народна странка (Вук Јеремић), Србија Центар (Понош), Странка слободе и правде (Ђилас), Заједно за Србију (Зеленовић) и многи други.

И таман кад смо помислили да је еволуцији Демократске странке крај, уследила је још једна деоба, овог пута у Народној странци где је досадашњи потпредседник Мирослав Алексић дошао на идеју да буде калиф уместо калифа и покушао да смени председника партије Вука Јеремића. Пошто су смене код ,,демократа” и изданака ове странке ретке попут виђења Халајеве комете, млађани Алексић се одлучио за добро опробани рецепт Демократске странке – ако не можеш да их победиш, оснуј своју партију.

Ипак, како се ,,прва љубав” не заборавља, повремено ћемо сведочити како исти лидери мањих странака, насталих од ДС-а и њених деривата, поново позивају на уједињење. Својеврсни ,,ДС реунион” или нешто попут годишњице матуре на којој се могу видети старе слике из периода власти када су сви били срећни, насмејани и нешто тежих џепова него пре уласка у политику.