КЊИГА И БОГОХУЉЕЊЕ

Ајша, омиљена жена пророка Мухамеда, која је после Веровесникове смрти постала агилни промотер треће монотеистичке вере, обрела се после 14 векова у средишту религијског, политичког и литерарног ковита који прети да додатно поремети односе хришћанског и света ислама.

Шери Џонс, америчка ауторка романа о Ајши „Драгуљ Медине”, после одустајања великог америчког издавача „Рендом хаус” да јој штампа књигу, на путу је да преко ноћи стекне славу писца „Сатанских стихова” Салмана Руждија. Александар Јосић, њен српски издавач, добро је оценио шта може да буде тиражни драгуљ па је књига прошлог месеца у Србији имала светску премијеру.

Часни муфтија Муамер Зукорлић одмах је протестовао не само зато што је муслиманима писање о пророковој породици ван Курана светогрђе, већ и зато што сматра да књига обилује „порнографским детаљима” из живота Мухамеда и његових 12 жена. „Драгуљ Медине” повучен је с рафова, али се издавач предомислио и књигу вратио на тржиште. „У Србији се књиге пишу и објављују слободно”, изјавио је кратко омбудсман Саша Јанковић.

Српска влада изразила је „жаљење” што су зарад „комерцијалних интереса” повређена осећања муслимана. Министар културе Небојша Брадић објаснио је да се мотив крије у „одређеним политичким импликацијама” очувања територијалног интегритета и суверенитета Србије – читај потребом за гласовима исламских држава у УН. При том се истиче да овде нема цензуре.

Организације за људска права траже да влада објасни свој став. „Слобода изражавања, уз строго прописане изузетке, обухвата не само ’информације или идеје које су повољне, нису увредљиве или се сматрају неутралним, већ и оне које вређају, шокирају или узнемирују државу или неки део популације’.”

Нисам за „вређање и шокирање” делова нације. У сваком случају, делује политички наивно јер влада у објашњењу свог прагматизма није могла да буде јаснија. И није ограничила „уживање основних људских права” јер се „Драгуљ Медине” продаје као алва.

Много шири проблем видим у оним „строго прописаним изузецима”. Ко их прописује? Ко има право да своје принципе, културу или обичаје проглашава супериорним? За кога важе а за кога не?

Током 2005, у време кризе око данске карикатуре на којој је пророк Мухамед нацртан са турбаном у облику бомбе са запаљеним фитиљем, британски историчар Дејвид Ирвинг осуђен је због оспоравања холокоста. Послат је у затвор у Аустрији, чланици ЕУ која је бранила право на слободу изражавања карикатуристе. Добро је што се поштују осећања Јевреја, а шта је са муслиманима? 

Свако ко не познаје ислам тешко може да разуме размере срџбе коју већина муслимана осећа поводом било чега што доживљава као увреду Веровесника. Њима је несхватљив карикатуралан или подсмешљив однос према Мојсију или Исусу – обојица су пророци ислама – па не схватају зашто би неко са Запада вређао Мухамеда. Ни најобразованији муслимани не мисле да слобода говора подразумева такво понашање.

У хришћанској Европи, оној која је јеретике бацала на ломаче, нешто слично не постоји. Писци, редитељи или карикатуристи редовно исмевају сваког, од Исуса до римског папе. Још се памти „Живот Брајана”, урнебесна филмска пародија Христовог живота у обради Монтија Пајтона.

Генерацијама стасалим у таквом секуларном окружењу, у коме је вера безначајан или мало значајан аспект живота, тешко је да докуче љутњу муслимана због лоше нацртане карикатуре у безначајном данском листу или због књиге амбициозне списатељице која, као и њени издавачи, препознаје маркетиншке пречице па сања о Руждијевим тиражима.

Док се Европа удаљава од религије, она у свету ислама доживљава бум. Млади муслимани су, у већини, у односу према вери ригиднији од генерације њихових родитеља. Запад им у томе помаже.

Папа Бенедикт XVI ражестио је муслимане цитирајући провокативну оцену коју је о Алаховом посленику у 14. веку изрекао византијски император: „Само ми покажите шта је то ново донео Мухамед и пронаћи ћете зле и нехумане ствари као што је његова наредба да се мачем шири вера коју проповеда”. Славни француски аутор и министар културе Андре Малро је писао: „Политичко уједињавање Европе захтеваће заједничког непријатеља. Једини могући заједнички непријатељ био би ислам”. Слично размишља и „новорођени” хришћанин Џорџ В. Буш који је своје војевање по Ираку поредио с крсташима.

Муслимани умногоме због тога сваки конфликт у који су умешани доживљавају као антиисламску заверу: било да је реч о присуству Запада у Авганистану и Ираку, опресији Палестинаца или руским акцијама по Чеченији. Увећана дистанца олакшава екстремистима да демонизују Запад, приписујући му улогу архе непријатеља ислама.

У атмосфери високог набоја, испуњеној насиљем и паранојама, чак и мале ствари попримају димензије озбиљних провокација. Контроверзне књиге, карикатуре или филмови са Запада уселили су се у политичке калкулације муслиманских држава мотивишући их да се такмиче у одбрани части ислама и у кампањама против „провокативног Запада”.

Репринт Мухамедове карикатуре у 16 данских листова овог фебруара уверава исламски свет да постоји намера увреде – иако се при том заборавља да је карикатура била илустрација вести да су тројица муслимана намеравала да убију њеног аутора. Појачао се бојкот данских производа, а у јуну је пред данском амбасадом у Исламабаду експлодирао аутомобил–бомба. У Пакистану, по закону против богохуљења, увреда Пророка или скрнављење Курана кажњава се смрћу.

Ако мене питате, то ми је неразумљиво и далеко колико и нека небеска галаксија, али ово је само још једно сведочанство о драматичним различитостима савременог света.

Српска влада могла је, попут данске, да избегне „жаљење”, али питање је како бисмо сутра – у случају разбуктавања контроверзе – реаговали сви ми. Да будем јасан: нисам за повлачење у страху од одмазде, али јесам за много такта на обе стране, посебно на нивоу држава, како би се избегло суморно предсказање Самјуела Хантингтона о сукобу цивилизација.

Ауторка „Драгуља Медине”, приучени оријенталиста која се у озбиљну тематику упустила фасцинирана оним 11. септембром, несумњиво о исламу и пророку Мухамеду зна више од данског карикатуристе, али не могу да се отмем утиску да провокација муслимана ауторима обезбеђује популарност а издавачима тираж.

Истовремено не разумем реаговања исламских заједница. Књигама, филмовима или карикатурама даје се публицитет какав никада не би имали. Ружди не би био то што јесте да ајатолах Хомеини није „фатвом” поручио да ће га стићи стрелице осветника. За „Јиландс-постен” није знао нико ван Данске. Ко би се грабио за књигу ауторке „Драгуља Медине” да се није огласио муфтија Зукорлић?

Зашто се такве епизоде не препусте брзом забораву? Својом бурном реакцијом муслимани од мање-више опскурних писаца или новина праве глобалне медијске звезде. Док је тако, провокативно бављење исламом на Западу постаје професија. Каткад опасна, као у случају Руждија чији се живот свео на илегалу, али чешће уносна са становишта славе и новца.

Није ово последње неразумевање два света. Биће их још и поводом „Драгуља Медине” који се у октобру објављује у многим земљама. Неопходан је дијалог, али проблем је што он пречесто подсећа на разговор глувих и немих. Резултат је повећана поларизација јер обе стране бескомпромисно бране сопствене вредности.