„Глава куће” нема право да кажњава

Узроке породичног насиља треба тражити у култури којом још увек доминира патријархална структура, где глава куће која „доноси храну на сто” има последњу реч, па и право да кажњава зависне чланове домаћинства. Иако су неки обичаји део фолклора, не значи да се не смеју променити. До пре сто година постојао је лапот – убијање најстаријих чланова породице када постану терет. Жене су биле и остале најбројније жртве породичног насиља, али најбројније и у осуди и анализи, док се глас мушкараца недовољно чује. Мушкарци би морали да учествују и говоре о овој теми која је све само не „женска”, истиче Бранкица Јанковић, повереница за заштиту равноправности, која наглашава да је насиље пар екселанс безбедносно питање и додаје:

„Сваке године имамо више од двадесет убијених жена иза којих остају уништени животи. Замислите како изгледа живот десетогодишњег детета коме је отац убио мајку. Од тога се тешко опоравља... А ми таквих случајева само у последњих десет година имамо више од 300. Не помаже ту ни јавни дискурс да све мора ’брутално да грми’ и да ’сила бога не моли’.”

Шта говоре истраживања, због чега жене не пријављују насилника? И шта их најчешће мотивише да га пријаве, ако се одлуче за то?

„Мислила сам да сам крива, нико ми не би веровао.” Звучи познато? Наше истраживање „Зашто жене не пријављују насиље у породици” показује да су страх од насилника, срамота због доживљеног, неповољна економска ситуација и неповерење у институције главни разлози непријављивања. Најчешћи разлози за пријаву насиља су тешке физичке повреде, насиље према деци и претња насиљем. Подршка породице и пријатеља највише охрабрује жене да пријаве насиље, као и економска независност. Линија одлуке је танка и једна реч може одлучити да ли ће жртва пријавити насиље. Зато је важно да постоји адекватна психосоцијална подршка и да жртве знају коме да се обрате.

Како можемо да разумемо чињеницу да расте број закона који штите жену од насиља, али да се број пријава за породично насиље не смањује, као ни број фемицида?

Добар законски оквир је неопходан услов, а не решење проблема, како се обично представља на политичком нивоу. Узроци остају, а њих отклањати значи мењати ставове и стереотипе. Насиље као да је аждаја из народне бајке чија је снага добро скривена, знате причу – у другом царству има једно језеро, а у језеру је аждаја у чијој утроби је вепар, у вепру зец, у зецу голуб, а у голубу врабац... То је комплексан проблем и у земљама које предњаче у родној равноправности. О томе је било речи и на недавно одржаном Другом регионалном правосудном форуму, где смо са АИРЕ центром истакли везу између дискриминације и насиља над женама и разговарали о мањкавостима система у државама региона. Судије и председница Европског суда за људска права су поделили своју перспективу и неке лоше обрасце које су нотирали у раду по представкама грађана и из држава чланица Савета Европе. Њихово виђење борбе против предрасуда које утичу на судске одлуке је од огромног значаја.

Подаци говоре да је трећина жртава фемицида претходно пријавила насиље. Које су најслабије карике у систему заштите?

Потресао нас је јавни апел Душице Сремчевић из Краљева, којој је бивши муж, већ осуђен за породично насиље, упутио претње смрћу преко малолетног детета: „Ако будем мртва, имајте у виду да је једна жена апеловала, а нико је није чуо.” Шта је одговор државе на овакав апел? Да ли ћемо животне проблеме решавати обраћањем медијима, чија улога није спорна, али не треба медији да буду прва адреса у случају животне угрожености. Правовремено препознавање насиља и степена опасности, размена информација и спровођење мера усмерених ка безбедности жена, кључне су колико и процесуирање и санкционисање насилника. Немогуће је спречити свако убиство, али држава и друштво морају дати све од себе да до тога не дође због пропуста у систему. Недопустиво је саветовати жену, као што се то дешавало, да се врати мужу и трпи због деце. Агресија и насиље нису део животне хармоније која се често приказује за комшије.

Да ли свако може постати жртва породичног насиља?

Жртве породичног насиља могу бити сви – жене, старији, деца и, наравно, мушкарци. У повећаном ризику су сви они над којима насилник злоупотребљава моћ и контролише их. Насиље се јавља у различитим облицима, не само као физичко већ и сексуално, психичко и економско. Потребан нам је друштвени консензус у борби и осуди насиља. Морамо створити климу у којој бити жртва не носи са собом стигму, већ подразумева подршку од најближих до друштва у целини. Образовање има кључну улогу. Децу морамо учити да разликују добро и лоше, да проблеме не решавају силом, да поштују различитости. Какав је узор мушкарац који шамара жену?! Потребни су нам мушкарци и жене који показују да равноправност не умањује никоме улогу и значај у друштву, већ да доприноси заједници у којој је живот сваког од нас једнако вредан.

Катарина Ђорђевић