„Glava kuće” nema pravo da kažnjava

Uzroke porodičnog nasilja treba tražiti u kulturi kojom još uvek dominira patrijarhalna struktura, gde glava kuće koja „donosi hranu na sto” ima poslednju reč, pa i pravo da kažnjava zavisne članove domaćinstva. Iako su neki običaji deo folklora, ne znači da se ne smeju promeniti. Do pre sto godina postojao je lapot – ubijanje najstarijih članova porodice kada postanu teret. Žene su bile i ostale najbrojnije žrtve porodičnog nasilja, ali najbrojnije i u osudi i analizi, dok se glas muškaraca nedovoljno čuje. Muškarci bi morali da učestvuju i govore o ovoj temi koja je sve samo ne „ženska”, ističe Brankica Janković, poverenica za zaštitu ravnopravnosti, koja naglašava da je nasilje par ekselans bezbednosno pitanje i dodaje:

„Svake godine imamo više od dvadeset ubijenih žena iza kojih ostaju uništeni životi. Zamislite kako izgleda život desetogodišnjeg deteta kome je otac ubio majku. Od toga se teško oporavlja... A mi takvih slučajeva samo u poslednjih deset godina imamo više od 300. Ne pomaže tu ni javni diskurs da sve mora ’brutalno da grmi’ i da ’sila boga ne moli’.”

Šta govore istraživanja, zbog čega žene ne prijavljuju nasilnika? I šta ih najčešće motiviše da ga prijave, ako se odluče za to?

„Mislila sam da sam kriva, niko mi ne bi verovao.” Zvuči poznato? Naše istraživanje „Zašto žene ne prijavljuju nasilje u porodici” pokazuje da su strah od nasilnika, sramota zbog doživljenog, nepovoljna ekonomska situacija i nepoverenje u institucije glavni razlozi neprijavljivanja. Najčešći razlozi za prijavu nasilja su teške fizičke povrede, nasilje prema deci i pretnja nasiljem. Podrška porodice i prijatelja najviše ohrabruje žene da prijave nasilje, kao i ekonomska nezavisnost. Linija odluke je tanka i jedna reč može odlučiti da li će žrtva prijaviti nasilje. Zato je važno da postoji adekvatna psihosocijalna podrška i da žrtve znaju kome da se obrate.

Kako možemo da razumemo činjenicu da raste broj zakona koji štite ženu od nasilja, ali da se broj prijava za porodično nasilje ne smanjuje, kao ni broj femicida?

Dobar zakonski okvir je neophodan uslov, a ne rešenje problema, kako se obično predstavlja na političkom nivou. Uzroci ostaju, a njih otklanjati znači menjati stavove i stereotipe. Nasilje kao da je aždaja iz narodne bajke čija je snaga dobro skrivena, znate priču – u drugom carstvu ima jedno jezero, a u jezeru je aždaja u čijoj utrobi je vepar, u vepru zec, u zecu golub, a u golubu vrabac... To je kompleksan problem i u zemljama koje prednjače u rodnoj ravnopravnosti. O tome je bilo reči i na nedavno održanom Drugom regionalnom pravosudnom forumu, gde smo sa AIRE centrom istakli vezu između diskriminacije i nasilja nad ženama i razgovarali o manjkavostima sistema u državama regiona. Sudije i predsednica Evropskog suda za ljudska prava su podelili svoju perspektivu i neke loše obrasce koje su notirali u radu po predstavkama građana i iz država članica Saveta Evrope. Njihovo viđenje borbe protiv predrasuda koje utiču na sudske odluke je od ogromnog značaja.

Podaci govore da je trećina žrtava femicida prethodno prijavila nasilje. Koje su najslabije karike u sistemu zaštite?

Potresao nas je javni apel Dušice Sremčević iz Kraljeva, kojoj je bivši muž, već osuđen za porodično nasilje, uputio pretnje smrću preko maloletnog deteta: „Ako budem mrtva, imajte u vidu da je jedna žena apelovala, a niko je nije čuo.” Šta je odgovor države na ovakav apel? Da li ćemo životne probleme rešavati obraćanjem medijima, čija uloga nije sporna, ali ne treba mediji da budu prva adresa u slučaju životne ugroženosti. Pravovremeno prepoznavanje nasilja i stepena opasnosti, razmena informacija i sprovođenje mera usmerenih ka bezbednosti žena, ključne su koliko i procesuiranje i sankcionisanje nasilnika. Nemoguće je sprečiti svako ubistvo, ali država i društvo moraju dati sve od sebe da do toga ne dođe zbog propusta u sistemu. Nedopustivo je savetovati ženu, kao što se to dešavalo, da se vrati mužu i trpi zbog dece. Agresija i nasilje nisu deo životne harmonije koja se često prikazuje za komšije.

Da li svako može postati žrtva porodičnog nasilja?

Žrtve porodičnog nasilja mogu biti svi – žene, stariji, deca i, naravno, muškarci. U povećanom riziku su svi oni nad kojima nasilnik zloupotrebljava moć i kontroliše ih. Nasilje se javlja u različitim oblicima, ne samo kao fizičko već i seksualno, psihičko i ekonomsko. Potreban nam je društveni konsenzus u borbi i osudi nasilja. Moramo stvoriti klimu u kojoj biti žrtva ne nosi sa sobom stigmu, već podrazumeva podršku od najbližih do društva u celini. Obrazovanje ima ključnu ulogu. Decu moramo učiti da razlikuju dobro i loše, da probleme ne rešavaju silom, da poštuju različitosti. Kakav je uzor muškarac koji šamara ženu?! Potrebni su nam muškarci i žene koji pokazuju da ravnopravnost ne umanjuje nikome ulogu i značaj u društvu, već da doprinosi zajednici u kojoj je život svakog od nas jednako vredan.

Katarina Đorđević