Случај Трамп – политички двобој

Бивши амерички председник Доналд Трамп, који је вероватно и републикански кандидат за наредне изборе, те самим тим и могући „нови/стари” председник САД, већ дуго се оптужује за низ кривичних дела, почев од плаћања за „ћутање” жени са којом је наводно имао сексуалне односе на комерцијалној основи, па до неовлашћеног поседовања тајних докумената.

Недавном оптужбом која делује и као најопаснија, Трамп се терети да је у јануару 2021. суочен са изборним поразом, своје присталице позвао је на протесте, тврдећи да су избори „покрадени”. Уследили су потом велики немири и упад демонстраната у зграду Конгреса. Тада су повређени како неки полицајци, тако и многи учесници протеста, а било је и страдалих. Тешко је тада страдао и „имиџ” САД. Тужилац тврди да је Трамп свесно лагао. Обрнуто, Трамп остаје при тврдњи да је заиста било изборне преваре, а да је разоткривајући превару, он само поступао у „изборној арени”, испољавајући политички став у складу са уставом гарантованом слободом мишљења и говора.

Тврдње о изборној превари су раније биле апсолутно незамисливе у политичком систему САД. Било је и у САД неких председника оптуживаних за кривична дела. Позната је Никсонова афера „Вотергејт”. Реган се, иако „победник у хладном рату” и један од најзначајнијих председника САД, суочавао са оптужбом да је нелегално и то уз „тајни дил са Ираном”, финансирао тзв. контраше у Никарагви. Клинтон је јавно лагао о природи своје везе са Моником Левински, а онда је суочен са доказима, лаконски тврдио да под „сексуалним односом није подразумевао и орални секс”. Никада то није ишло тако далеко као у случају Трампа.

Став специјалног тужиоца, за којег Трамп истиче да је „политички острашћен”, те да је „правосудно оруђе” његових политичких противника, произлази и из неких специфичности кривичног права САД, где се на савезном нивоу примењује концепција о јединственом извршиоцу, изворно утемељена још у једном „древном” закону из 1790, битно модификованом у 20. веку. Учиниоцем/извршиоцем кривичног дела сматра се не само свако ко директно изврши кривично дело, већ и онај ко извршење кривичног дела помогне било физички, било психичким подупирањем, или ко другом наређује извршење кривичног дела, или подстиче/подстрекава на извршење кривичног дела. Такође се учиниоцем/извршиоцем кривичног дела сматра и свако ко вољно проузрокује извршење кривичног дела, које је непосредно извршило друго лице. Тако је уз прописивање одговорности непосредног, али и посредног извршиоца, на исти начин предвиђено кажњавање и класичних саучесника попут помагача и подстрекача у смислу европско-континенталног кривичног права. Трамп и неколицина његових сарадника, оптужују се и за заверу, која је веома широк облик одговорности за кривично дело у САД. Она постоји када два или више лица настоје да остваре одређени противправни циљ или да употребом противправних средстава постигну правом дозвољени циљ.

Када се ради о подстицању неодређеног броја/круга лица на вршење кривичног дела/кривичних дела, треба имати на уму и једно изузетно важно правило садржано у Првом амандману на Устав САД, који гарантује слобода говора. Трамп се управо и позива на слободу говора и тврди да је оптужен само због свог јавно изнетог политичког става.

Слобода говора, иако уставноправно гарантована није „безболна”. Она мора бити у одговарајућем балансу у односу на ефекте који могу произићи из „говора”. У кривичноправној теорији и пракси САД се значајним сматра случај Кларенса Бранденбурга. Он је у једној руралној области Охаја био вођа огранка „Кју клус клана”, расистичке организације утемељене на идеји супрематије беле расе. Лета 1964. године је у једној ТВ емисији вербално подржао нереде који су били снимљени и емитовани. Приказана је гомила наоружаних људи који су извикивали расистичке пароле, носили запаљене дрвене крстове и изгледали као чланови „КК клана”. Неки из те руље су позивали и на освету Црнцима и Јеврејима. Било је и захтева за протеривање америчких Црнаца у Африку, а америчких Јевреја у Израел. Позивало се на насиље према свима који подржавају Црнце и Јевреје, уз инсистирање да „наш Председник”, „наш Конгрес” и „наш Врховни суд”, континуирано угњетавају „белу расу”. Најавили су и марш на Конгрес 4. јула, на Дан независности, који је највећи национални празник САД. Бранденбург је био оглашен кривим, јер је суд утврдио да је подстицао насиље својим говором, те тиме био и део завере. Пресуду је потврдио један од апелационих судова Охаја. Потом жалбу окривљеног одбија и Врховни суд САД, констатујући да осудом није дошло до повреде уставних права.

Не могу се правити јасне паралеле између случаја „Бранденбург” и случаја „Трамп”, али ће и за бившег америчког председника кључно бити позивање не уставноправно гарантовану слободу говору. Трампова одбрана ће у кривичноправном смислу вероватно бити фокусирана на тврдњу да је с једне стране, Трамп и у време када је то говорио, исто као и данас, био/остао чврсто убеђен да је заиста био жртва изборне преваре, те да стога, није свесно износио било какву лаж, а да је с друге стране, јавним испољавањем става о исходу избора и узроцима т(акв)ог исхода, само манифестовао своје уставно право. Томе ће се у политичком смислу додати и да је „на делу” прогон политичког противника и изборног ривала, те да се ради о својеврсном „лову на вештице” и коришћењу правосуђа као „оруђа” за политички обрачун.

Оптужбе формално нису сметња да Трамп учествује на изборима. Оне чак по неким подацима подижу његову популарност у делу гласачког тела. Трамп се изјаснио да није крив, тако да у финалу следи суђење као „страначки двобој” на „судској позорници” пред поротом, која одлучује да ли су убедљивији аргументи тужиоца или одбране. Ако би Трамп био осуђен, онда би постојала и могућност да Врховни суд у крајњој линији буде „спасилачка коњица” за бившег председника, што је као и увек, „на дугом штапу”. Уколико би Трамп упркос осуди постао председник САД, тада би се као веома интересантно питање, за које се већ сада у САД тврди да представља потенцијалну „правну празнину”, испољила могућност „самопомиловања”, што значи да амерички председник помилује сам себе.

Професор Правног факултета Универзитета у Београду