Шмитова правила газе међународно право

Најава да ће Тужилаштво БиХ ускоро подићи оптужницу против Милорада Додика, председника Републике Српске, којом ће га оптужити за кривично дело које је наметнуо Кристијан Шмит 1. јула ове године, покреће правно питање какво није забележено у историји Уједињених нација, од стварања те највише међународне организације држава па све до данас. И зато се то питање с правом може назвати питањем свих питања. Основ за овакву тврдњу је у непобитној чињеници да се до 1. јула ове године никада ни у једној држави чланици УН није догодило да појединац, уз то још и странац, прогласи да је кривично дело ако се не поштује и не спроводи његова воља. Управо то је учинио Кристијан Шмит, јер је у Кривични закон Босне и Херцеговине наметнуо члан 203а, назвавши га кривичним делом неизвршавања одлука високог представника, за чији основни облик је наметнуо казну затвора од шест месеци до пет година, ако било које службено или одговорно лице у БиХ не примени, не проведе, не изврши или на други начин не поштује одлуку високог представника.

Сваки разуман човек који држи до владавине права остаје затечен оваквим чином самовоље и аутократије, незабележеном у савременој историји људске цивилизације. Такав чин у држави чланици УН је недопустив, јер се њиме на најгрубљи начин гази једно од врховних начела на којем почива поредак међународног права. То начело је императивна норма међународног права и прописано је Повељом УН. У члану 2. тачка 1. Повеље прописано је да ће УН и сви њени чланови, то јест све државе чланице УН, поступати према начелу суверене једнакости свих држава чланица УН. А садржај суверене једнакости сваке државе, која је сама срж наведене императивне норме, одређен је чланом 2. тачка 7. Повеље УН тако што је прописано да та Повеља ничим не овлашћује УН, нити било који орган УН, да се уплићу у питања која се налазе у оквиру унутрашње надлежности сваке државе. Од ове императивне норме може се одступити само на начин на који је прописана, а то значи само ако би била укинута одговарајућом изменом Повеље УН којом би било дозвољено да УН или нека држава, самостално или удружена са другим државама, може некој држави да намеће законе уместо надлежних институција те државе. Све ово тако јасно произлази из члана 53. Бечке конвенције о праву међународних уговора, којим је прописано да је ништаван сваки уговор који је у тренутку закључења супротан императивној норми општег међународног права, при чему је истим чланом одмах затим одређено да је „императивна норма општег међународног права норма коју је прихватила и признала читава међународна заједница држава као норму од које није допуштено никакво одступање и која се може изменити само новом нормом општег међународног права исте природе”.

Како се види, начело једнаке суверености држава, са садржајем на који је претходно указано, могло би бити измењено само када би у том правцу била измењена Повеља УН, што до данас није учињено нити ће бити, јер би таква измена представљала не само негацију државе него и УН. Стога се поуздано може закључити да од тог начела међународно право не допушта никакво одступање, без обзира о којој држави чланици УН је реч. То начело нема право да крши ни Савет безбедности УН, чак и када поступа у функцији очувања светског мира. Јер Повеља УН у том случају Савету безбедности даје право да против одређене државе предузима мере које не повлаче употребу оружане силе (у виду прекида дипломатских односа, суспензије чланских права, искључења државе из чланства УН те економско-финансијске мере као што су потпуно блокирање увоза и извоза роба, блокирање финансијских средстава државе, прекид трговачких односа са њом), а као својеврсни ultima ratio очувања светског мира Савет безбедности може да предузме само оружану акцију против државе. Дакле, Савет безбедности нема право да себе наметне као законодавца у држави нити има право да неког трећег овласти да своју вољу намеће држави као закон.

Због тога је тешка повреда међународног права оно што је учињено у Бону у децембру 1997. године, када је неколико држава, неовлашћено се представљајући као тзв. савет за примену мира у БиХ, чије постојање није дозвољено ниједним извором права, одлучило да високом представнику у БиХ додели нешто чиме се на најгрубљи начин повређује императивно начело једнаке суверености БиХ, а то је да високи представник у БиХ своју вољу намеће у БиХ као правне прописе, иако је БиХ држава чланица УН према којој такво понашање тако јасно забрањује Повеља УН.

На такво неправо ослања се најновије неправо Кристијана Шмита, јер се он, као нико пре њега, намећући да је непоштовање његове воље кривично дело, позвао управо на те Бонске закључке, да му они наводно дају право да у БиХ као држави чланици УН намеће своју вољу као закон. Стога се сада може очекивати да Шмит после овога наметне своје законе и о било којим другим питањима, након чега би за њихово неизвршавање људи били осуђивани и упућивани у затвор, баш као што се сада све то најављује у односу на господина Додика, а већ сутра то може бити и било који други човек.

Нема шта, све то је истински сумрак владавине права и немилосрдно гажење Устава БиХ, који све то забрањује јер у члану 3.3б) прописује да императивна начела међународног права, а то значи и сувереност БиХ као државе чланице УН, представљају интегрални дио правног поретка у БиХ који нико нема право да крши. Због тога о овоме вреди изнова говорити, јер је указивање на наведено безумље глас разума.

Саветник српског члана Председништва БиХ