Фронтални напад на Србе широм региона

У тренутку систематских напора милитантних западних политичара да поново подрију стабилност западног Балкана и врате одавно превазиђени наратив деведесетих година у званичну политику својих администрација, напетост у једном потпуно другом делу света долази до тачке усијања. Многи ће се запитати да ли уопште постоји веза између оног што се дешава у Нигеру последњих недеља и наново интензивираног фронталног напада на Србе и Србију осведочених и за то дебело плаћених србомрзаца у западним престоницама. Таква веза не само да постоји већ је вишеслојна и део је очајничког настојања да се по сваку цену задржи хегемонија у убрзаном и неповратном геополитичком престројавању света.

Већ дужи низ година, у мојим разговорима с утицајним контактима из западних политичких и академских кругова, једна од кључних тема била је јачање економског утицаја Кине на афричком континенту. О овом утицају се најчешће говорило у контексту „инвестиционог ропства”, што је, имајући у виду како су некадашње колонијалне силе, пре свега Француска, али и остале утицајне западне земље, одржавале контролу и систематски црпеле природне ресурсе додатно осиромашујући људе у овом делу света у постколонијалном периоду, врхунац ироније. До пре неколико година о кинеском утицају, иако је констатован много раније, западне елите, уљуљкане својом деценијском доминацијом, говориле су с ниподаштавањем, као и о покушајима Русије да оствари сарадњу с афричким државама, пре свега кроз оснаживање свог утицаја у безбедносном сектору. Звоно за узбуну активирано је неколико година пре пандемије, када је колективни Запад грубо пробуђен из свог сна о посебности и богомданом праву да управљају светом искључиво задовољавајући сопствене интересе, спознајом о значајном заостатку у развоју нових технологија у односу на Кину, али и Русију, нарочито када је у питању развој нових типова наоружања. Тада је убрзано развијена стратегија како да се ови процеси зауставе, чије последице живимо од 2020. до данас.

Није тајна да је, под маском недоречене борбе против исламских милитантних група, које су неретко и биле формиране од западних тајних служби, систематски подривана стабилност афричких држава и стварана вештачка зависност од западног војног присуства и политичког менторства над владајућим елитама, нарочито у оним државама богатим природним ресурсима, као што је Нигер. У таквим околностима колективни Запад је лако имао несметан и јефтин приступ рудама и радној снази, која је често укључивала и принудни дечји рад. Ово је био основ богаћења и високог животног стандарда у земљама које су на овај начин и даље експлоатисале ресурсе афричких држава у постколонијалном периоду, док је становништво у тим државама живело испод границе голог преживљавања.

То што су у овим рудницима неретко радила и деца, што је директно кршење повеље УН о правима детета и свих општеприхваћених етичких норми, очигледно није изазивало гадљивост или макар нелагодност код оних који су свој стандард заснивали на тако коришћеним ресурсима. У овим околностима Русија је препознала потребу афричких земаља да прекину западни неоколонијални утицај и преузму контролу над сопственим природним богатствима, што се поклапало с руским геополитичким интересима у вези са стварањем новог мултиполарног светског поретка. Више афричких земаља је, кроз безбедносну сарадњу с Русијом, решило проблем с милитантним групама и успоставило релативну стабилност, што је обесмислило западни наратив да су њихово присуство и контрола неопходни да би се те групе држале под контролом и за последицу имало лавину захтева осталих афричких држава за успостављање сличне сарадње с Москвом.

Но, да се вратимо на оно што се дешава у Нигеру. Није тајна да је уранијум из Нигера од критичног значаја за француску енергетску стабилност јер се 85 одсто струје у Француској производи у нуклеарним електранама, а уранијум из Нигера представља 20 одсто сировине потребне за ову производњу. Већински власник рудника уранијума у Нигеру је француска компанија „Орано”. Када се све ово има у виду, не чуди агресивна реакција на смену власти у овој афричкој држави и позиви на оружану интервенцију, упркос проценама да би то могло да доведе до свеопштег рата у овом делу афричког континента. Као што је то био случај и у Украјини, колективни Запад би радије да се тај рат за њихове интересе води преко посредника, у овом случају преко појединих чланица Економске заједнице земаља западне Африке, у којој, упркос великим притисцима западних земаља, не постоји консензус за овакву интервенцију. Управо ова чињеница може да доведе до директног сукоба између Нигера, Малија, Буркине Фасо, с једне стране, и Нигерије и Сенегала, који су спремни да војно интервенишу „у име ЕКОВАС-a”, с друге.

Иако се веза између ових догађаја и оног што се дешава у нашем окружењу можда на први поглед не види, мало дубљом анализом постаје очигледна. Технологија коришћена током пандемије и од почетка украјинског сукоба до краја је оголила аспирације и неоколонијално понашање великих сила. Но, да кренемо редом.

Неуравнотежено понашање и кршење свих важећих споразума од стране привремених власти у Приштини предвођених Албином Куртијем, уз прећутно одобравање и охрабривање Квинте, пре свега од стране Лондона и Берлина, довело је до изласка српских представника из привремених институција самоуправе на северу КиМ. Њихови захтеви су били јасни и неупитни: поштовање свих споразума, а посебно оних који се односе на присуство приштинских паравојних и парамилицијских снага у општинама с већинским српским становништвом искључиво уз одобрење локалних самоуправа и команде Кфора, спречавање неовлашћене узурпације српске имовине у овим општинама, ревизија свих случајева хапшења Срба и неовлашћеног неограниченог задржавања ухапшених у притвору током предистражног поступка и формирање ЗСО како је то дефинисано потписаним споразумима.

Но, након што су ситуацију својим поступцима довели до усијања, Запад сада тражи деескалацију ситуације повлачењем Куртијевих параполицијских снага само из зграда општина на северу КиМ (?!), потпуно игноришући да, по документима чији су они гарант, ове снаге не би ни смеле да буду на целокупној територији тих општина. Истовремено, они захтевају да Срби „безусловно” учествују на новим изборима који би требало да буду расписани на јесен, потпуно пренебрегавајући легитимне разлоге који су довели до њиховог изласка из тих привремених институција. С обзиром на то да је Квинта поздравила приштинску одлуку о повлачењу 25 одсто полицијских снага из зграда општина, што је један одсто оног броја који би требало да повуку у складу с потписаним споразумима, можда би требало да и ми применимо сличну математичку формулу када је у питању „безусловно” учешће Срба на будућим изборима.

Оно што је очигледно јесте да смо претходних месеци, у оквиру притисака на Србе на КиМ и Србију у целини, сведоци присилног одмрзавања косметског конфликта, стварања нове реалности и додатног притиска на Србе да напусте своја вековна огњишта, који се, упркос испразној реторици и позивима на деескалацију, директно и активно подржавају од стране земаља Квинте. Писмо осведочених србомрзаца и ратохушкача који предводе албанске лобистичке структуре у парламентима западних земаља, поменуто на почетку овог текста, ове намере оголило је до краја. Због догађаја у Украјини постоји уздржаност Запада од примене бруталне силе на начин на који је то рађено деведесетих година прошлог века јер би то могло поново да им се врати као бумеранг. Зато се прибегава оваквим „суптилнијим” неоколонијалним методама.

Истовремено, у једној од објава представника америчке администрације за западни Балкан директно се захтева од председника Црне Горе и будућег мандатара да састав нове владајуће коалиције мора да буде од оних странака које подржавају ЕУ, НАТО и Украјину! Воља грађана Црне Горе и резултати демократских избора очигледно су ирелевантни. Као што је Квинта пролећне изборе на северу КиМ, на којима је учествовао један одсто уписаних бирача, прогласила успешним и легалним, тако су и резултати избора у Црној Гори, на којима је гласало 56,6 процената грађана, мање важни од оног што западне администрације желе да виде у министарским фотељама. Као што је својевремено инсталирана Атифете Јахјага на место „председнице Косова”, можда би било боље да су Мијатовићу и Спајићу послали списак с именима подобних чланова владе, да се људи не муче.

Упоредо с овим захтевима у Црној Гори, који су директно усмерени против српске заједнице, америчка администрација је увела санкције комплетном руководству Републике Српске због наводног „подривања Дејтонског споразума”. Папир трпи све, па и да се они, који се противе нелегалној ревизији овог међународног споразума и залажу за његову доследну примену која се од тог истог Запада систематски крши већ четврт века, оптуже за његово рушење. Остале чланице Квинте и ЕУ су, попут послушних ђачића, следиле пример у стварању „санитарног коридора” око руководства Републике Српске, којим се, у пракси, санкционишу сви грађани Републике Српске. Слично ономе што се дешава с политичким странкама које представљају српску заједницу у Црној Гори, „санитарни коридор” се ствара са циљем насилне промене воље грађана изражене на демократским изборима.

Овај интензивирани фронтални напад на српску заједницу и њене интересе у региону није неочекиван. Више пута сам и писао и говорио о томе да сат неумитно откуцава за неуспешне пројекте колективног Запада на западном Балкану, што због унутрашње политичке динамике у тим земљама и долазећих изборних циклуса, што због геополитичких промена у свету. Готово је извесно да ће оно што ће се урадити до краја године остати као замрзнуто стање ствари у низу година које су пред нама. Отуда ти грчевити покушаји насилног стварања нове реалности још агресивнијим флагрантним кршењем међународног права и обавезујућих споразума, не само на западном Балкану и у Европи већ и на осталим континентима. И то нема никакве везе с интересима нација и држава које су на удару, већ је ствар повампиреног колонијалног приступа оних који су свој напредак и утицај заснивали на гажењу права остатка света и чије време неумитно пролази.