Куће за хероје с Кошара

Налазимо се на једном од најсудбоноснијих раскршћа у нашој историји. А то је управо наша јужна покрајина – Косово и Метохија. Да бисмо нашли тај прави пут, неопходно нам је – јединство. „Без дебате нема јединства”, рекао је давно Марко Никезић. А на делу имамо „паралелне монологе”, како је недавно оценио истакнути социолог културе Ратко Божовић, каже Стефан Кркобабић, потпредседник ПУПС-а – Партије уједињених пензионера, пољопривредника и пролетера Србије – и шеф њене посланичке групе у Скупштини Србије.

Недавно је у парламенту говорио да нам је за решавање питања наше јужне покрајине неопходно јединство, а у разговору за „Политику” објашњава како би се могло доћи до тог, наизглед, недостижног циља.

– Слободна дебата, истински дијалог, критичко мишљење и незаобилазна ваљана алтернатива – то су све предуслови да превазиђемо подвојеност и стигнемо до суштинског јединства. Тим нашим јединством се једино успешно брани Косово и Метохија. Бране се наши људи, њихова имовина, лично и породично достојанство, чувају наше светиње. Али се тиме спречава чак и сама помисао на један нови егзодус нашег народа.

Да ли је то довољно?

Није. Неопходна је хитна и свеобухватна деескалација и наставак дијалога. Али, о договореном се не договара, о одлученом се не одлучује. Наравно, императив остаје формирање Заједнице српских општина. Подразумева се да је све то у складу са одлукама и начелима Уједињених нација. Када говоримо о личној и колективној безбедности наших људи на КиМ, о заштити њихове и имовине Српске православне цркве, ту, непосредно на терену, неопходан нам је поуздан и респектабилан гарант. А то су сада, без сумње, Сједињене Америчке Државе.

У Скупштини Србије подржали сте решеност Министарства за бригу о селу да изменом програма, померањем навише старосне границе од 45 година, омогући доделу сеоских кућа херојима с Кошара?

Ко може бити против тога? Наши хероји с Кошара, поред улице у Београду која је названа по њима, заслужују и сопствени кров над главом. Наравно, мислим на оне који га још немају. То се односи и на породице палих хероја. На њима би било да се определе за одређене крајеве Србије и да сами изаберу кућу са окућницом. А на Министарству за бригу о селу је да то све ваљано одради. Хероји с Кошара су део нашег колективног памћења и нераскидиво су везани с Косовом и Метохијом.

Залажете се за нову социјалну политику. Има ли политичке воље за то?

Нова социјална политика је нужност. Наравно да је неопходна политичка воља за њено креирање и реализацију. У питању су нови издаци за државни буџет. У свему томе ме охрабрује јасан став председника Србије Александра Вучића, и то став потврђен у пракси, да помоћ мора да стигне благовремено до свих грађана наше земље којима је неопходна.

У том контексту, недавно сте у парламенту покренули више иницијатива чија реализација ће обрадовати велики број грађана, као што су социјалне гарантоване пензије...

Социјална гарантована „пензија”, у износу (за почетак) не мањем од 100 евра, посебан је вид социјалног давања намењен старијима од 65 година који немају навршених 15 година стажа да би остварили право на пензију, нису корисници социјалне помоћи и немају друге приходе. Међу њима је највише жена, и то жена са села. Тај вид социјалног давања представља својеврсну захвалност друштва које на тај начин вреднује њихов рад и одужује им се за све оно што су током свог животног века дале друштву, радећи марљиво деценијама како у домаћинствима, тако и на пољопривредним газдинствима.

За одређене категорије пензионера предлажете такозвану 13. пензију. Како обезбедити та средства?

Добро је што су пензије редовне и сигурне и што, коначно, пензије прате плате (то је онај општепознати ПУПС-ов вредносни став – 3П), и то све захваљујући пуној државној каси. Али приликом сваког новог повећања износа пензија, повећава се разлика између највиших и најнижих примања пензионера. С обзиром на то да је пензија економска категорија, стечено материјализовано право, и да не можемо арбитрарно да „нивелишемо” пензионерска примања, једини начин да помогнемо најсиромашнијим пензионерима је – увођење тзв. 13. пензије. Тринаесту пензију би исплаћивали градови и општине из својих буџета – они који имају довољно новца, а мислим, пре свега, на Београд (а то је више од четвртине пензионера у Србији). Онда би тако растерећени државни буџет могао да помогне локалним самоуправама које немају довољно средстава за ту намену. Напомињем да су и социјална гарантована „пензија” и тзв. 13. пензија посебни институти једне нове свеобухватне социјалне политике и не треба их доводити у везу са РФ ПИО.

То је полазна основа у нашој борби за заштиту становништва угроженог сиромаштвом.