Стварност престиже ауторе документарaца

Суботица – На недавно завршеном Фестивалу европског филма Палић међу тринаест селекција које се боре за пажњу публике, еколошки документарци имају своје верне гледатеље. Уз селекцију „Еко-докс”, која постоји од 2008. године, од пре неколико година уведен је и програм „Нови европски документарни филм”, а селектор Игор Тохољ објашњава да овај избор у малом узорку од шест филмова, што није превелик избор у односу на значај теме, треба да прикаже најактуелнија питања које се баве свим аспектима везаним за екологију.

Палић је вероватно био природно место за увођење еколошких тема у програм европског фестивала филма, јер управо тема загађења и недовољно одговорног одношења према животној средини, у овом случају пре свега према језеру, а потом и настојања да се ситуација исправи, били су пригодно окружење за сусрет са еколошким документаристима. Тохољ каже да су ове две селекције у оквиру филмског фестивала изградиле публику која није бројна, али је веома постојана и посвећена.

‒ Програм „Еко-докса” бави се климатским, енергетским и уопште глобалним загађењем. Некада то аутори чине кроз личне приче где публика доживљава неку врсту емпатије са протагонистима, кроз њихове личне судбине. То јесте начин на који се доживљавају и освешћују еколошки проблеми. Примера ради, гледали смо филм „Недеља, недеља” шпанске редитељке Лауре Андреу о произвођачу поморанџи са југа Шпаније, који је самац, и видите да долази у сукоб са мутлинационалним компанијама од којих Шпанија увози поморанџе, а са њима и болести до тада непознате аутохтоним сортама, и пред вама се појави егзистенцијална људска драма, коју човек, појединац, покушава да превазиђе. То је нешто што се свугде дешава, на овај или онај начин. Имали смо и филмове који имају шири значај и ангажују већу популацију, који су активистички, попут холандског остварења „Планета Б” ‒ прича Тохољ за „Политику”.

Подизање опште свести

Физиономија ове селекције постепено се развијала, исто као и публика која је ове филмове пратила из године у годину. „Након ових филмова увек се одвијају живи разговори, дискусије и дебате, а повремено то је и повод за неке панел-дискусије. Управо такву ситуацију смо имали ове године са филмом „Мали и велики” Желимира Гвардиола на тему још видљивих последица НАТО бомбардовања Србије. То је био повод за организовање панел-дискусије и врло жучне расправе”, подсећа Тохољ.

Документарци приказивани на Палићу „држали су корак” са званичном сeлекцијом, у смислу да су приказивани филмови који тек што су стигли са светских фестивала. Тако је фестивалски гост био Алан Ереира, продуцент и редитељ са Би-Би-Сија са филмом „Алуна”, који је обишао читав свет, или Лех Ковалски са филмом „Дрил беби дрил” и то у тренутку када је имао велике проблеме и био у судском процесу са једном нафтном компанијом.

„Дакле, ова селекција и њени филмови сведочили су о томе да су људи улагали свој интегритет да би неке теме изашле на видело. Ове године су то филмови који на неки начин сведоче о процесима који су у току, и редитељи покушавају да нам укажу на то како би требало реаговати и утицати на процес. То више није упозорење, то је неки облик подизања опште свести да смо на путу који можда нема повратка”, каже Тохољ.

Једно такво сведочење, на трагу антрополошког филма дао је филмски запис Максима Бертоа и Марка Пожлепа, који су сели у ручно прављени пароброд и кренули пловидбом Мисисипијем. Француски и словеначки аутор пошли су у потрагу за аутохтоном монокултуром кукуруза, а наишли су на генетски модификоване биљке, Монсато и људе и животиње који умиру од канцера и других обољења, уз општу девастацију приобаља, и остатке расистичких ставова у малим срединама које представљају наличје америчког Југа, наводи Тохољ.

„Увек се трудим да у програму доминирају филмови који спадају у креативни документаризам, да нису са научнопопуларним темама, који нису присутни у масовним медијима и да су релевантни филмови, у смислу да су имали премијере на великим светским фестивалима”, каже Тохољ.

У протеклом периоду приметно је да се неке теме стално понављају и да су у фокусу аутора, међутим, оно што је карактеристично јесте и да документовање камером више није довољно брзо за садашњи тренутак.

Сагоревање на радном месту

‒ Нас стварност престиже на начин да је постала занимљивија од фикције у смислу да када видите шта нам се дешава, и како се дешава, и толиком брзином да рецимо неки социјални релевантни ствараоци, као што су документарни аутори, не могу довољно брзо да реагују у јединици времена. Догађаји их престижу. Ми смо приказали филм Ерика Гандинија „Након посла”, који је имао премијеру пре два месеца, а бави се веома актуелном темом, новом радном културом и феноменом сагоревања на радном месту, где видите људе у неким деловима света где раде по 16 сати и могућношћу замене тих радних места од стране вештачке интелигенције, то је процес који је већ почео. У Србији још не, али и ми смо део тог светског система ‒ каже Тохољ.

Еколошки документарци имају своју сталну публику која у ономе што је на платну препознаје проблеме који је муче и за које траже решење.

„Према сопственој потреби за солидарности са протагонистима, са јунацима тих филмова којима се дешавају сличне ствари које се дешавају и њима, људи покушавају да пронађу слична решења, ако хоћете и утеху. Понекад је лакше да се разумеју ти процеси, када видите у неком другом делу света или Европе како људи реагују. Постоји универзална димензија идентификације са јунацима тих филмова. Ако ви њима верујете и можете да се пројектујете у те њихове ситуације, онда је то лакше него отићи на научно предавање и слушати чињенице о томе шта нам се дешава или експерте који говоре за округлим столом. Мислим да је то улога документарног филма који нам на хуманији начин представља чињенице”, каже Тохољ.