Stvarnost prestiže autore dokumentaraca

Subotica – Na nedavno završenom Festivalu evropskog filma Palić među trinaest selekcija koje se bore za pažnju publike, ekološki dokumentarci imaju svoje verne gledatelje. Uz selekciju „Eko-doks”, koja postoji od 2008. godine, od pre nekoliko godina uveden je i program „Novi evropski dokumentarni film”, a selektor Igor Toholj objašnjava da ovaj izbor u malom uzorku od šest filmova, što nije prevelik izbor u odnosu na značaj teme, treba da prikaže najaktuelnija pitanja koje se bave svim aspektima vezanim za ekologiju.

Palić je verovatno bio prirodno mesto za uvođenje ekoloških tema u program evropskog festivala filma, jer upravo tema zagađenja i nedovoljno odgovornog odnošenja prema životnoj sredini, u ovom slučaju pre svega prema jezeru, a potom i nastojanja da se situacija ispravi, bili su prigodno okruženje za susret sa ekološkim dokumentaristima. Toholj kaže da su ove dve selekcije u okviru filmskog festivala izgradile publiku koja nije brojna, ali je veoma postojana i posvećena.

‒ Program „Eko-doksa” bavi se klimatskim, energetskim i uopšte globalnim zagađenjem. Nekada to autori čine kroz lične priče gde publika doživljava neku vrstu empatije sa protagonistima, kroz njihove lične sudbine. To jeste način na koji se doživljavaju i osvešćuju ekološki problemi. Primera radi, gledali smo film „Nedelja, nedelja” španske rediteljke Laure Andreu o proizvođaču pomorandži sa juga Španije, koji je samac, i vidite da dolazi u sukob sa mutlinacionalnim kompanijama od kojih Španija uvozi pomorandže, a sa njima i bolesti do tada nepoznate autohtonim sortama, i pred vama se pojavi egzistencijalna ljudska drama, koju čovek, pojedinac, pokušava da prevaziđe. To je nešto što se svugde dešava, na ovaj ili onaj način. Imali smo i filmove koji imaju širi značaj i angažuju veću populaciju, koji su aktivistički, poput holandskog ostvarenja „Planeta B” ‒ priča Toholj za „Politiku”.

Podizanje opšte svesti

Fizionomija ove selekcije postepeno se razvijala, isto kao i publika koja je ove filmove pratila iz godine u godinu. „Nakon ovih filmova uvek se odvijaju živi razgovori, diskusije i debate, a povremeno to je i povod za neke panel-diskusije. Upravo takvu situaciju smo imali ove godine sa filmom „Mali i veliki” Želimira Gvardiola na temu još vidljivih posledica NATO bombardovanja Srbije. To je bio povod za organizovanje panel-diskusije i vrlo žučne rasprave”, podseća Toholj.

Dokumentarci prikazivani na Paliću „držali su korak” sa zvaničnom selekcijom, u smislu da su prikazivani filmovi koji tek što su stigli sa svetskih festivala. Tako je festivalski gost bio Alan Ereira, producent i reditelj sa Bi-Bi-Sija sa filmom „Aluna”, koji je obišao čitav svet, ili Leh Kovalski sa filmom „Dril bebi dril” i to u trenutku kada je imao velike probleme i bio u sudskom procesu sa jednom naftnom kompanijom.

„Dakle, ova selekcija i njeni filmovi svedočili su o tome da su ljudi ulagali svoj integritet da bi neke teme izašle na videlo. Ove godine su to filmovi koji na neki način svedoče o procesima koji su u toku, i reditelji pokušavaju da nam ukažu na to kako bi trebalo reagovati i uticati na proces. To više nije upozorenje, to je neki oblik podizanja opšte svesti da smo na putu koji možda nema povratka”, kaže Toholj.

Jedno takvo svedočenje, na tragu antropološkog filma dao je filmski zapis Maksima Bertoa i Marka Požlepa, koji su seli u ručno pravljeni parobrod i krenuli plovidbom Misisipijem. Francuski i slovenački autor pošli su u potragu za autohtonom monokulturom kukuruza, a naišli su na genetski modifikovane biljke, Monsato i ljude i životinje koji umiru od kancera i drugih oboljenja, uz opštu devastaciju priobalja, i ostatke rasističkih stavova u malim sredinama koje predstavljaju naličje američkog Juga, navodi Toholj.

„Uvek se trudim da u programu dominiraju filmovi koji spadaju u kreativni dokumentarizam, da nisu sa naučnopopularnim temama, koji nisu prisutni u masovnim medijima i da su relevantni filmovi, u smislu da su imali premijere na velikim svetskim festivalima”, kaže Toholj.

U proteklom periodu primetno je da se neke teme stalno ponavljaju i da su u fokusu autora, međutim, ono što je karakteristično jeste i da dokumentovanje kamerom više nije dovoljno brzo za sadašnji trenutak.

Sagorevanje na radnom mestu

‒ Nas stvarnost prestiže na način da je postala zanimljivija od fikcije u smislu da kada vidite šta nam se dešava, i kako se dešava, i tolikom brzinom da recimo neki socijalni relevantni stvaraoci, kao što su dokumentarni autori, ne mogu dovoljno brzo da reaguju u jedinici vremena. Događaji ih prestižu. Mi smo prikazali film Erika Gandinija „Nakon posla”, koji je imao premijeru pre dva meseca, a bavi se veoma aktuelnom temom, novom radnom kulturom i fenomenom sagorevanja na radnom mestu, gde vidite ljude u nekim delovima sveta gde rade po 16 sati i mogućnošću zamene tih radnih mesta od strane veštačke inteligencije, to je proces koji je već počeo. U Srbiji još ne, ali i mi smo deo tog svetskog sistema ‒ kaže Toholj.

Ekološki dokumentarci imaju svoju stalnu publiku koja u onome što je na platnu prepoznaje probleme koji je muče i za koje traže rešenje.

„Prema sopstvenoj potrebi za solidarnosti sa protagonistima, sa junacima tih filmova kojima se dešavaju slične stvari koje se dešavaju i njima, ljudi pokušavaju da pronađu slična rešenja, ako hoćete i utehu. Ponekad je lakše da se razumeju ti procesi, kada vidite u nekom drugom delu sveta ili Evrope kako ljudi reaguju. Postoji univerzalna dimenzija identifikacije sa junacima tih filmova. Ako vi njima verujete i možete da se projektujete u te njihove situacije, onda je to lakše nego otići na naučno predavanje i slušati činjenice o tome šta nam se dešava ili eksperte koji govore za okruglim stolom. Mislim da je to uloga dokumentarnog filma koji nam na humaniji način predstavlja činjenice”, kaže Toholj.