Кључа босански лонац

Подизање оптужнице од стране тужилаштва Босне и Херцеговине против Милорада Додика као председника Републике Српске и Милоша Лукића као директора „Службеног гласника Републике Српске” пропраћено је у нашим медијима готово неприметно. Чак је и сама Додикова конференција за штампу на којој је жестоко одговорио на тај скандалозни чин који је очито осмишљен у амбасади САД у Сарајеву, као и у канцеларији високог представника, није много коментарисана. Искрено, помало ме је изненадила та пасивност домаћих медија, јер та вест је озбиљан показатељ да се тзв. босански лонац поново подгрева, те да би врло лако могао и да прокључа, а све указује на то да се са стране највише ватра ложи.

Разлог за подизање оптужнице је још апсурднији – непоштовање одлука високог представника. Дакле, да упростимо, тамошњи окупациони намесник је донео нека правила која суштински бришу Дејтонски споразум, а са њим и Републику Српску, те против истих не смеш ништа да кажеш. Уколико се усудиш да их критикујеш, ризикујеш санкције, а ако кажеш да нећеш да их поштујеш, добијеш и оптужницу. Човек кога у БиХ нико није бирао и који је један обичан западни чиновник, што би се рекло небитан и безначајан у неким битним оквирима западне политике, доживео је да се уживи у улогу окупационог намесника и да се иживљава за све своје промашаје у каријери према нама Србима. Без обзира на чињеницу да он у Босни и Херцеговини не представља апсолутно никог, јер га нико никад у животу није ни бирао, он лечећи сопствене комплексе сматра да је он управљач Босне и Херцеговине, те да представници сва три народа морају да му клече. Посебно Срби над којима се циљано иживљава, вероватно што као Немац тражи освету због два светска рата. Како год, његов задатак је да обесмисли Републику Српску и то ради врло агилно, а подизање оптужнице од стране марионетског тужилаштва према Додику значи само једно – окупатор ће наредити да се Додик ухапси. Шта ће се у тој ситуацији догодити, то сам Бог зна, али Срби ће се добрано припремати да одбране Републику Српску, јер такав гест би био суштински атак на њено постојање.

Можда је време и да отворимо карте, а иначе то често чиним, јер ми је очева фамилија из Републике Српске. Елем, сви моји рођаци, комшије, пријатељи, дакле сваки Србин преко Дрине кога знам, увек ће рећи да презире Босну и Херцеговину и да је поштује само онолико колико мора да обави животне административне ствари у њој. Буквално сваки од њих сања да се Република Српска припоји Србији, за главни град сматрају Београд, а не Сарајево и увек ће у спорту навијати за српске клубове и репрезентацију Србије, а са гађењем ће гледати на репрезентацију Босне и Херцеговине. То се никада неће променити и то овима у Сарајеву мора да буде јасно. Разуме се, поштујемо Босну и Херцеговину као државу, јер смо уједно и гарант Дејтонског споразума, али не можемо да се правимо слепи и да не видимо шта се против Срба спрема, а и каква су искрена стремљења Срба по питању опстанка Босне и Херцеговине.

Једноставно, Срби овој и оваквој Босни и Херцеговини срцем и душом желе да се што пре распадне и да нестане као држава. Све док неразумни политичари у Сарајеву буду покушавали на силу да централизују Босну и да им окупациони намесник у лику Кристијана Шмита помаже у томе, тако ће се код Срба отпор и жеља за отцепљењем од Босне и Херцеговине све више јављати. Уместо да смирују тензије, господа окупатори на челу са Шмитом само потпаљују ситуацију и доводе тзв. босански лонац до тачке кључања. Елем, када прокључа, што никако не би ваљало, чешаћемо се сви и тамо где нас не сврби. Отуда, да има памети, ова оптужница би се ставила ад акта, била би згужвана и бачена у корпу за заборав. Ипак, неће се то догодити, јер иде се до краја и немојте се зачудити када буду хапсили Додика. Тада се спремите за чешање.

Народни посланик

Прилози објављени у рубрици „Погледи” одражавају ставове аутора, не увек и уређивачку политику листa