Када жртве развију позитивне емоције према насилнику

Током пљачке банке у Стокхолму 1973. године, која је трајала шест дана, таоци су се толико зближили са отмичарима да када су отмичари били ухваћени – таоци нису хтели да сведоче против њих.

Тада је настао назив Стокхолмски синдром, а творац назива је шведски психијатар Нилс Бејерот. Под Стокхолмским синдромом подразумева се тешко објашњива појава када жртва гаји одређене позитивне емоције према свом злостављачу.

Даља истраживања Бејерот је наставио на жртвама које су оправдавале поступке агресора, нису желеле да сарађују са полицијом нити да сведоче против агресора.

Стокхолски синдром у свакодневном животу

Ово стање не мора бити везано само за талачке кризе већ се може дешавати и у свакодневном животу. Злостављање деце, породично насиље, трговина људима само су неки од примера где жртва, да би опстала у наметнутој ситуацији, ствара савезништво са злостављачем, брани га пред полицијом, не пријављује насиље ником, већ га крије.

Такве ситуације се могу наћи и у спорту где тренер може бити злостављач, а спортисти налазе изговоре и раде све што им тренер-агресор каже јер од њега зависе, а ситуација у коју су стављени је таква да тренер зна шта је најбоље за њих.

Што је дужи временски период заточеништва већа је позитивна емоција према тиранину.

Стокхолмски синдром неће развити све жртве насиља. Неке ће пружити отпор, неке ће покушати да побегну, а неке ће покушати да преживе тако што ће одређене гестове агресора оправдавати као позитивне и уместо страха, беса, непријатељства према насилнику почети да саосећају са њим.

Многи психолози и психијатри сматрају да постоје жртве које имају Стокхолмски синдром иако нема ни дијагностичких критеријума за идентификовање Стокхолмског синдрома, иако се не налази ни у једном од два главна психијатријска приручника: „Дијагностички и статистички приручник менталних поремећаја” и „Међународна статистичка класификација болести и сродних здравствених проблема”.