Село које има приватни културни центар

Ново Милошево – Уобичајено се каже да је најтеже успети у свом селу, бити успешан тамо где те знају од рођења. Књижевник Радован Влаховић и његова породица не само да су били први у селу, већ и шире јер су пре непуне четири деценије први у тадашњој држави формирали приватни културни центар.

Банатски културни центар из Новог Милошева међу читаоцима и издавачима књига данас је позната адреса. Иза њих је 37 година рада, на стотине одржаних промоција књига, књижевних вечери, сусрета где су угостили познате писце и ствараоце, али и оних на којима су у гостима промовисали свој рад. Банатски културни центар означен је и на туристичкој карти места. Али осим путоказа који путника уверава да је стигао на праву адресу, више од тога значи потврда предусретљиве Сенке Влаховић спремне да одмах гостима отвори просторије и разговара о овом породичном прегнућу. Јер, уз Радована, ту је супруга Силвија, сликарка, ћерка Сенка је илустратор и дизајнер, а син Никола песник и такође сликар. Кроз разговор, открива се животни пут који није био конвеционалан, али и избори и опредељења који су свакако доносили задовољства сусрета са ствараоцима и креативну радост.

Банатски културни центар и даље је једини, или бар међу ретким приватним културним центрима у земљи. Овде је све једноставно: имају велику, пригодно намештену салу за књижевне вечери и изложбе, малу књижару са сопственим, али и издањима других кућа и, наравно, административни део.

Банатско село Ново Милошево настало је – декретом, када  су 1948. године уједињена села Беодра и Карлово (Драгутиново) у општини Нови Бечеј. Село је тада имало близу 10 хиљада становника, данас тек око половину тог броја. Овде се живи од пољопривреде, па је тако и окућница дома Влаховића у центру села била пре свега економско двориште, док га Радован 1986. године није преуредио у „Културно двориште”.

„Одувек сам знао да ћу бити писац и увек сам то говорио”, прича Радован Влаховић о томе да за њега није било друге алтернативе осим да се бави уметношћу. Одабравши 170 година стару родну кућу, уместо уклапања у званичне токове у неком од градских центара, овде у Новом Милошевузаједно са својом породицом креирао је посебан духовни амбијент.

Осим организовања књижевних сусрета, од 2008. године баве се и издаваштвом. До сада су објавили око 650 књига, а човек који стоји иза читавог културног центра Радован Влаховић је творац шездесетак наслова. Влаховић објашњава да посебну пажњу посвећују завичајним ауторима, као и ствараоцима који настоје да објаве своју прву књигу.

„Годишње објавимо око 50 наслова, а пласирамо их преко нашег сајта или кроз добру сарадњу коју имамо са књижарским ланцима”, објашњава Сенка Влаховић.

У оквиру издаваштва, покренули су низ едиција, попут „Баштина”, „Прва књига” едиције прозе и поезије, Радован је пре 10 година покренуо Европски „Фејсбук песнички фестивал. Око 15 одсто свега што објаве су преводи на стране језике, махом оне који се говоре и у Војводини, попут мађарског или немачког. Издавачи су монографије нашег песништва на немачком језику, заједно са Културним центром Војводине изабраних дела зенитизма, покретачи „Песничке републике” или дана Теодора Павловића, једног од оснивача Матице српске, рођеног у Новом Милошеву, односно тадашњем Карлову.

И у великим градовима културни центри морају да се боре за своју публику, није било другачије ни у Новом Милошеву.

„У почетку, било је чудно. Ова средина се сада навикла на нас, али смо штрчали. Када смо дошли, моја супруга је на уличном зиду насликала велики мурал, што је тада и у Београду било реткост”, присећа се Влаховић. Ипак, људи су свугде вољни да чују глас ствараоца.

„Много тога се променило са друштвеним мрежама и глобалном умреженошћу која је постигла да се те границе избришу. Другачије су данас околности него у односу на, рецимо 1986. годину, јер је сада једнако видљив догађај у Новом Милошеву или Новом Саду. Наравно да је жижа у градовима, али што се тиче продукције, кључ је увек у појединцима и људима који стварају”, каже Сенка Влаховић.

Публика их одавно помно прати и посећује њихове програме. До буџетских извора долазе преко пројеката, што није увек лако, али кажу да су навикли. „Ми смо стваралачка породица и ово је наша мисија”, закључује Радован Влаховић.